Дело

. 246 Д Е л 0 пзбило на површину откуда долазе сметње нашем зближењу, откуда хране нашем антагонизму. II то је врло добро. Мисао претходи делу, а идеја о споразуму у оба народа налази скоро једнодушну потпору. И сам г. Рпбарац, шеф наших националиста, приликом дебате у Народној Скупштини, после одговора министра-предоедника г. Стојановића на интерпелацију о односнма пзмеђу Србије и Аустро-Угарске, изјавиоје дајеуначелу за споразум с Бугарском, али да би он желео да се тај споразум прво постигне у Маћедонском Питању. У овом случају се било истакло једно питање политичке тактике и стога је требало у Скупштини повести једну малу дискусију. Кад ,је неко већ у начелу за споразум с једном државом, онда се он само овако може да изведе. Прво се издвоје сва пптања у којима треба споразум да се постигне, и ако се он одмах у свима тачкама не може да закључи, онда се почнње са тачкама у којима је он могућан. Нигде иоступност није толико потребна колико у политичким односима. У нашим међусобним односима играју улогу и осећаји увређеног поноса и достојанства, осећаји доиста узвишени и уопште корисни, али баш због тога могу бити опасни ако се не елиминишу у тренуцима кад се мисли, кад се праве и изводе политички планови. Нико не треба да има племенитнје срце од државника, али је оно само зато да га покрепе на велика дела. Кад се она изводе никоме није толико потребно као политичару једно страшно самопожртвовање: да то своје велико срце стегне. То двоје спојено у једноме човеку врло је велика квалификаццја и предпоставља огромну моралну и интелектуалну снагу. У односима између Србије и Бугарске потребно је много деликатностп, помирљивости, искрености, међусобних уступака и истрајности, док се овај вештачкп антагонпзам и прнвидне супротности потпуно не изгладе. II изгледа да није далеко тренутак кад ће политика српско-бугарског споразума имати и своју, и ако још недовољну, санкцпју: она све више постаје полптичко Вјерују најбољих људн у обе земље. Што сада точкови тако јако шкрипе то не мари ништа; шта више, за људе од уверења то треба да буде баш драж покрета, један потстрек више да се не клоне. Главно је да кола пду напред, н нотребно је да она нду брже, јер се бојпм да једног дана не буде доцкан, кад увидимо и ми н Бугари: да је нитање нашег споразу.ма било оно меланхолично Хамлетово нптање „бити ил’ не бити“.