Дело

ПОЛИТИЧКА ХРОННКА 249 цпх у Рускоме Царству, и многих њених интереса и сталежа, а пре свега сељачког... Народни представннди о којимајереч у царевом манифесту морају бити медијум којн ће цара доводити у непосредан додир с народннм жељама и јавним мишљењем. Они не треба да ограннчавају његову аутократску власт по угледу на уставне облике владавине. Они треба да учине крај самовољним поступцима владиних чиновника, верно извештавајући владаоца о прешннм потребама народа и земље. Сем права дпскусије свнх предложених закона које пзраде поједина мпнистарства, народним нредставппцима треба дати и право предлагања нових закона п укидања закона у снази. Да бп се закони сачували од повреде од стране извршпнх властн, и да бп се обезбедила слобода савести, личности н говора, онп треба да имају право ннтерпелацнје на мннистре, који остају одговорнп цару. Они треба да имају право да дискутују о буџету царевнне, и да контролишу издатке царства.“ Један Одговор, потписаи од 23 представника племства, на овај Меморандум дао је прилике Комјакову, једном од главних говорннка Шпновљеве странке, да још внше расветлн погледе својпх полптнчкнх пријатеља. Комјаков чини утисак проницава и практичпа човека; он је још и одличан говорник и по свој прилици играће важну улогу у руској народној скупштини. Ова 23 племића нстакла су два ^Гитересантна пнтања. На првом месту онн пребацују што се у Меморандуму тако често уиотребљава реч „право“, истичући да се у царевом манифесту говорн само о' „дужностима“, и да би се царев ауторнтет морао да смањп кад би п народнн представници нмали „нрава“. На ово Комјаков одговара сасвим тачно да су „дужности“ п „права“ корелативнп појмовн и кад народни представници не бп имали „права“ наведена у Меморандуму, онда је бесмислено говорити о њима као „сарадницима“ на нољу законодавства. Друго, аутори оног Одговора сматрају да је врло тешко за једну изборну скунштину да има чнсто саветодавнп карактер; да ће она неизбежно доћн у сукоб с највишом влашћу п уснљаватп се да натури своју вољу. Комјаков одговара да је такав сукоб донста могућан, али да ни један облнк владавине не даје могућностн да се ои нзбегне. Власт једног аутократског моиарха могу, на прпмер, да узурннрају саме његове слуге. Говорећн о „аутократијн нотномогнутој жнвом сарадњом народнпх представника“, маршалп племства су били задахнутн уверењем