Дело

258 Д Е Л 0 вих творевина представља још једну препреку за илузију, и ту препреку ваља отклонити. Критика позоришна најзад, ма како да је савесна, нредставља препреку, јер о репертоару суди према именима драмских писаца. Позоришни репертоар се међутим не може састављати по нменима писаца и насловима исписаним на полеђини књиге као што се уређују књижнице, и то напросто зато што он зависн од позорнице и од глумаца. Необавештена публика која не схвата ннтимни смисао векиких драмских дела тражи да на позорницн види само спољне манифестације онога што се дешава у души драмскога јунака, гледа поступке које унапређују радњу у комаду, и она редовно претпоставља „Грбоњу“ Шекспнровом „Хамлету“. За обавештенијег гледаоца пак само је незадовољство отићи у позориште и гледати Шекспирове јунаке у оделу Немањнћа, са шпадама нз времена краља Милана, и осетити како онај који даје израза. мисли песниковој не схвата смисао речи које изговара. Репертоар позоришни мора се одређивати према томе може ли драмско дело које се износи на позорницу дати потпуну илузију или не може. Отуда критика која не полази са тога гледишта представља и сама препреку коју ваља уклонити. Кронике којима овп редови критике препрека. служе као увод биће дакле Коста М. /1уковиБ %