Дело

X Р 0 II И К А 257 сцени када се Лир буди и познаје Корделију, —сцена се дешава у турском шатору, — музика иза кулиса свира неки Бурзнн комад. Цртеж који је Гедарт прошле године открно у утрехтској библиотеци показује међутим како је позорннца још у Шекспирово време морала иматн готово све услове које би захтевала тако велика техника као што је Шекспирова; инвентари који су и данас сачувани показују колико је трупа која је играла Шексппра морала трошитн на одело купујући га од двора. Можда иозоришна управа која данас руководи нозориштем није крива што пам не може да прикаже ни онаквог Шекспира како изгледа да је могла изнети позорница пре три века, али је такво приказивање препрека илузији, и критика има за дужност да ту препреку обори. Глумци наши, за тпм, ннсу у могућности да у свнма случајевима подједнако одреде границу где престаје њихов индивндуалитет и почиње индивидуалнтет лпчностн коју представљају; алп су опи при свем том упућени готово увек да играју улоге у којима се лични инстинкт мора потпуно угушити. Као год што у одређивању репертоара нико не води обзира према техничком стању позорнице, исто се тако у одређивању улога нико не руководи обзирима може ли глумац илн не може да обузда свој инстинкт и да се претопи у личност чије се особине могу само назирати између редова, никако пак читати у самоме тексту. У место да се ирибегава модерном репертоару, делима у којима се расправљају питања живота којим и ми живимо и у којима личности носе отисак средине која н на нас утиче, у позорншту је ред да се на репертоар стављају дела која највише захтевају од глумаца. На штету осећања наших, заведено је нравило да се Шекспир сваки час потрже на репертоар, и ако можда из целог Шекспира имамо нзрађеног само Ричарда. Стекло се уверење да почетницима као прве улоге треба датп Ромеа, Офелију, Дездемону н Корделију. Међу тим свака улога из Шекспировог репертоара представља историју једног издвојеног мозга и једне нздвојене душе, то су забележенп куцњи „часовника који бије пспод лобање људске“, то је уметничко дело чисто ради уметности. Уметник који та дела на позорници репродукује мора да их посматра са нсте виспне са које и песнпк кад их је нисао. Како глумци наши у стварању улога следују поглавито инстинкту, извођење ШекспироДело, књ. 38. 17