Дело

256 Д Е Л О старпх „рецензија“ од Косте Богдановпћа па до Светислава Вуловића и Милана Јоваиовића. Обузе ме тада неописано задовољство, јер ми се учини да врло јасно видим како су некадашње генерације тражиле да им позорпште може дати потпуну илузију онога што се представља, — па ма то, по свој вредностп, било врло мало, — и како су се бориле против сваке препрекекоја би сметала илузији. II поводећи се за задовољством ево како сам то осећање своје још нсте вечерп претворио у мисли: Свет којп завеса скрива, то је свет илузије. Декорације које обележавају место радње, одећа која опомиње на обичаје епохе у којој личности живе и маска која хармонира са душевним особннама личности, све Је то само зато на позорници да у нашој уобразиљи створишто потпунију илузију оногаштојезамислио драмски песник. Глумац с друге стране у целу ту декоративну среднну уноси дух, он обуздава свој инднвидуалптет и гледа да се пренесе у индивндуалитет песником замишљене личности, не би ли тако мисли, којима даје израза, довео у склад са оним што га окружује. Када се завеса дигне, тај склад одваја позорннцу као засебан свет, и ми се више не опомињемо на листп забележеног имена и презимена глумца који се појављује. Мимика и реч, то је оно што дају драмски песник и глумац заједно, али оно што чини да разумемо покрете и речи, то је у Пбзена декоративни штимунг суморног норвешког дома на фјорду који вечито засппа киша и снег; у Шекснира, то је штимунг злокобне ноћи, хук сове и песма попаца коју Леди Магбет ослушкује када се Магбет крвавих руку враћа са убијства доброга Денкена. Може ли се на позорннци драмско дело изнети у томе складу или не може, према томе се одређује репертоар и опредељује позоришна крптика. На жалост! код нас постоје све три нрепреке које онемогућавају илузнју: итехпички песавршена иозорннца, и погрешно уиућени глумци, н пастрано опредељена позоришна критика. Ја се сећам, — да говорпм о првој препреци, — како је недавно пзведена представа Шексппровог „Краља . 1ира“. Судећи по декорацијама, човек не би могао да буде на чисто где се радња дешава. Један чин изгледа да се дешавао у Риму, други у доба пталнјанске Ренесансе, а трећи незнано где. Костими које су глумци носили представљалп су чудноват ирелаз из старог века у средњи. Остала сценарија пак била је тако занемарена да у