Дело

НОЋ ПОСЛЕ МАРША I М. М. Ускоковићу Сунце се клонило западу и већ је пиркао прохладни ветрић са врхова планннских — који се дизаху испред нас, кад је наш пук после једнодневног напорног марша стигао у младу и сеновпту шумицу на крају великог, лепо ушореног села, које је последњим указом добило назив варошице због среске куће и оно неколико дућана у главној улици. Уморни, прашњиви и ознојени, побацали смо са себе торбе, сабље и шињеле, докле су као из земље ницали мали, бели шатори међу редовима дрвета. Крајем шумице, широким прашним друмом, већ је шетала женска интелигенција мале варошице: две учитељице, сестра младог среског капетана, попова кћи и још две-три девојке, и љубопитљиво су погледале у шумицу, из које се црвениле јаке на нашим блузама. А у хладовнтој шумици журно се подизали шатори, довлачила дрва и слама, копале рупе за пољску кујну и стоваривали огромни казани с кола. Сва шума је одјекивала од довикивања, песме и лупе кратких војннчких секира, којима се утврђивали шаторски кочићи. На другом крају шумице, под брдашцем, кујпе су већ биле готове и на неколико места разгоревала се ватра и прштало снрово грање, а танак и плавкаст дим дизао се право у внс кроз мирни, вечерњи ваздух. На чистини нред бнваком стајало је у купе поређано оружје, и стражар, вечнто дремљиви Цветко из друге чете, лењо