Дело

406 Д Е Л 0 родавни обичај средоаемнијех опћина да траже заштиту прослављенијех Франачкијех кринова у левантинскијем водама“. Па онда? Гдје је противурјечје? Чему тражити сукобу од 1547—1550 другог објашњења него ли у обпчајном праву Француске заставе које смо ми нарочито истакли? * * * Г. Томићу се не допада ни наш стил, ни дубровачка дипломација. Што се тиче нашега стила, ми смо се мало по мало измирили са мишљу да је антипатичан г. Томићу. Ми га међутијем не можемо измијеаути. Изгледа да је томе нехуманистичноме, или, да боље рсчемо, антихуманистичноме академипару зазоран уопште ј е дан стил. Он не воли ништа што се креће у топлом ваздуху, ни што тежи на пластичност и на живот, ништа што се родило и одњихало на тоиломе нашему мору, ни што је задојено периодисањем зачетијем у окриљу латинске културе. Његове су симпатије све усредсређење у нростом говору без срца, без полета, без живота, проткане сухим, дрвеним тоновима атавистичкога монокорда. Па кад се овоме Стгипс!1опи придружи јога која добра, драстична турска ријеч, тада је, по свој прилици за госп. Томића српски писац достигао идеал стила и нема више пишта да тражи. Ми врло скромно изјављујемо да се одричемо тога идеала јер мислимо да је наш језик питомији и приступачнији преразличитим облицима нриказивања него ли што мисли г. Томић. Али ми немамо моћи да г. академичару улијемо наше убјеђењс, а најзад, „Не дивШтз ноп ез! (Цзри(апап(Шт8“ говораше отац Фридриха Великога! И наш је Дубровник рђаво ирогаао у „критици“ г. Ј. Томића. И он треба да се измири са том г. Томићевом антипатијом. Дубровник је претурио преко својијех старијех, али јакијех леђа сву пакост и презирни венецијанизам једнога Симе Љубића, претуриће и овај најновији напад Јована Томића. Дубровник је томе вичан. И г. .Бубић и г. Томић — ма да се заслуге овога не могу пи из далека да унореде са огромним заслугама онога на пољу млетачкијех нстраживања но конституцији њиховога „ја“ нијесу билп кадри разумјети величину која се сакрива у дубровачкој историји. Г. Гомић иде за „Бубићевијем стонама, па, злоупотребљујући околност што је завнрио у млетачки државни архив, налик на толикс синове нашега народа сгавио се на страву јачега против слабијега, на страну горде Вене-