Дело

40 Д Е Л 0 Поменутн ауторп српскпх етнографских карата доказују: да су Словепи, којп су населили Македонију, били српска нлемена; да су основне етнографске особине македонских Словена српске; да с.у исторнјске традпцнје само сриске; народни језнк македонских Словена је српски или српском близак, н онн сви нарочпто пстичу, да се Срби из Србије могу много боље споразумевати с Македонцнма, него Бугари из Бугарске. Даље они наглашавају, да је данашњп средње-македонски говор скоро исто што и званични српски језик 14. века (из кога времена имамо највише новеља), и да смо се ми од почетка 19. века у неколнко удаљилп од македонског говора тиме, што смо узели за књнжевнн језпк један дијалекат северозанадне области српскога народа. Од 11.—19. века народ у Македонији се нпје звао Бугарином, осим што су га тако Турци и други странци кашто називалн. Име Бугарнн се почело распростирати од 19. века, поглавито утицајем бугарске пропаганде, стварањем бугарског егзархата и разноврсним утицајима пеобавегатених или политички пнспирпсаних Руса. Зато има бугаризама у особинама македонских Словена п отуда многобројне бугарске прпсталице у Македонији. — Поменутп бугарски писци напротив тврде: да се Македонски Словени зову Бугарпма, да је то народно пме и да су македонски Словени чисти Б.угари; македонски говори су мало дијалектп бугарског језика.1 Даље тврде, да нмају већпх историјских права на Македонпју но Срби; Србији је неопходна потреба излаз на море, п, пошто је Аустро-Угарска окуиирала чисто сриске земље, Босну и Херциговину, н спречила Србпјн излаз на -Јадранско Море, Срби су се окренули Југу, на Македонију,- — Противно Србима п Бугарима, који своје претензије на Македмпнју подуппру горњим, поглавпто етнографскпм и евроиске Турске п са статистичким таолнцама. У иоследњима је вајпре по вплајетима. затпм по еиархијама назначено грчко, бугарско п мусломаиско стаповнпшто у солунској и оитољској области. У Турке н Грке су урачунати свп. о којима грчки писцп држе да су јелинизирави, п ако говоре друге језпке (на пр. Јелппофопп, Влахофони, Туркофопп. Бугарофони двојезпчпп), а у Бугаре: шпзматнцн (значн егзархпсти) п унијати. 1 Књпжевпи бугарскп језпк се зпатно разликује од ередње-македонскпх п северно-македопских говора. - Упу)»ујсм на с. 36. где се впдп, да су све главније српске етпографске карте старпје од окупације Боспе п Херцеговипе. Тачпо бп бпло да бугарски писцн кажу: да су од поменуте окупацпје Срби још вшне упућени иа Македонпју.