Дело

ХАфиЗ-ЕфЕНДИЈА 53 — Ово .ја не продајем без грдне невоље, — рече ефендија, тапшући коња по сапима. — Волим га гледати него зобницу дуката... Милер лако уздахну. — 0, то би била лепо са моја коспоја, — прошапта као за се... Она би радовала... Хафиз-ефендија погледа га и застаде. — А зар госноја воли коње? — занита. — Нуно. — И она би га узјахала? — Ооо! — И Милер одмахну руком, као да би хтио рећн: „Зар треба и питати за то?“ Хафиз-ефендија окрену се и погледа хата. II тога часа учинп му се, као да га види како се пропиње, скаче, игра, како му се грива лепрша и бијела пјена удара му на уста, а ли.јепа Швабица извила се иа његовим раменима, па јој се плаве очп свијетле и коса, као златан облачак, новија се изнад њих... II њему се учнни, да љепше слике нико на свијету нити је замислио, нити икад може замислити. — Ах, да ми је виђети тако! — прошапта полугласно, нечујно, и брзо се окрену Милеру. — Ама она би баш јахала? — заппта. — Ооо, — опет отегну Милер узвијајући обрвама. — Е, ако је тако, онда нек и то иде на пешкеш, — дочека ефендија одушевљено. — Одмах га води, ако хоћеш, н одма нек јаше... Милер одпусти руке низа се и зину. — Пешкеш? — запита развлачећи. — Нешкеш, нешкеш, осијече Хафиз-ефенднја јаче. — Немој се ту чудити ни мислити да те лажем. То је мој пешкеш и одмах га води... Ах, да ми је виђети нахату! опет полугласно прошапта. Весели Милер нпје имао довољно ријечи, да се захвали ефендији, него се клањао пред њим, вртио се као вретено н нравио таке грнмасе, да ефепдија није могао нздржати, него је окренуо главу у страну. Учинио му се ружан, врло ружан... На растанку једва је чекао да га се опрости и ненрестано се пзмнцао, док је Милер сматрао за дужност, да му бар десетак пута стисне руку н да га два пут толико поздрави шеширом. Хафнз-ефендија, ненрестано снивајућн о оној слнцн, оче-