Дело

58 Д Е Л 0 прави пут као велики пријатељи и сродници његове душе. Ко не може да подпесе такве утицаје тај ће и сам остати без утицаја на друге душе. Треба ли у потврду овог мишљења указати на сплендидан есеј Емерсонов о Шекспиру, у „репрезентантима човечанства,“ где се једним дубоким погледом додирује биће великог песника и „племенитог гусара?“ У Свинберну су аутори нашли утицаја, реминисценција позајмица осим већ споменутих још из библије, грчких класичара, из алегорија средњег века, канцониста талијанских, из Вилона генијална бескућннка и творца субјективне лирике француске, којега је Росети класично преводио на енглески из Кид Марло-а, који је буквално прерано — јер насилно и трагично — умро давши у годинама у којимаје Шекспир још преписивао и једва се увуђивао поправљати драме непознатих аутора, своја снажна првенчад, даље из Шелија, француских романтичара, Ига и Бодлера, Виљема Блека, Браунинга и још многих других. РСаснер каже: „Он је већ из рана био врло начитан, а памћење му је, кажу, било баснословно. Али ни код једног модерног песника не налазимо толику слободу над богатством наследства“ (Пћсћо р. 162). Све што је лепо у уметности он је скупио у себе, слично речима лепог Росетијевог сонета, које кажу: Бајна 0 тп шта рећп знаш? У лпде твоје Скупља се са свих стварп што постоје Мплошта нема, блага, свебојна. Највиша лепота није нешто необично, нешто изван света. На против то је она лепота која у себе упија све лепоте овог света. Тако и у уметности није највиша лепота она засебна изузетна лепота, пего она која у себе спаја, скупља, унија све друге лепоте. Таква је Свинбернова лепота. Он је узимао, нрисвајао, скуиљао све што је ленога нашао у уметности, јер је све то он могао примити и опет издатн као своје. Прнмера ради да наведемо једну од његовпх лакшнх а лепих лирскнх песама: „Стара изрека‘\ Мпоге воде пе могу угаспти љубав, Нити је могу реке утопитп Ко би да удавп нл убије белога голуба Неру, чијп су сновп крупа њена, II оиасују је ода свуда са мплошћу п мпром