Дело

ЕТЕН БРАНД 67 њене пећи и стопио нх, тако рећи, у једну мисао која је захватила цео његов жпвот. Кречана је била неуглађена, округла, као кула, око двадесет стопа висока, неспретно сазидана од нетесана камена и с брежуљком нагомилане земље око већег дела њена обима, тако да се камен могао изгурати на колицима и убацити одозго. При дну куле био је отвор, налик на отвор у пећи, али довољно велики да пропусти кроза се погнута човека, и снабдевен масивним гвозденим вратима. Та врата на пећи, нз чијих пукотина избијаше дим с пламеном, као да су водпла у унутрашњост падине, и изгледала су као тајни улаз у паклене области које пастири из Дилектебл Маунтенс обично показиваху поклоницима. Има много таквих кречана у тој околини ради печења белога мермера који је већим делом битни састојак тих брегова. Неке од њих, саграђене још пре много година и давно напуштене. чија је пространа округла унутрашњост зарасла у коров, а из камених пукотина избила травуљина и дивље цвеће, изгледаху већ као остаци старине и као да већ беху покривене маховином будућих векова. Друге, где кречар још увек подстиче ватру, привукле би путника, који бн случајпо залутао у те брегове, те би сео на пањ или камен да поразговара с усамљеним кречаром. Та јб усамљеност одговарала природама наклоњеним размишљању, што доказује случај с Етеном Брандом који је умовао о тако настраним стварима, док је ватра пламтела у пећи. Човек који је сада надгледао пећ, био је друге врсте и ннје се узнемиравао никаквим мислима сем оно мало што их је изискивао његов посао. Често је отварао врата на пећи која би зашкрнпала, и, окрећући лице од несносног сјаја, бацао је огромне храстове пањеве, или је чарао силан жар дугачком мотком. У пећи су се видели вијугави и помамни пламенови и усијан мермер, готово нстопљен од силне врелине; док је одблесак огња дрхтао унаоколо по мрачној шуми и показивао па нредњој странн светлу н румену слику колебнце, извор крај њених врата, атлетску и гараву фигуру кречареву и полу-уплашено дете које се крије пза свог оца. Кад би пећ понова затворио, јављала се блага месечпна која се узалуд трудила да обележи нејасне облике суседннх брда; на западном небу купили су се лелујавн облаци, још слабо обојенн ружичастим сјајем супца на заласку, док је тамо доле у равнпци супце већ давно и давно ишчезло. Дечко се приљубн још јаче уз свог оца, кад чу нечпје 5*