Дело

72 Д Е Л 0 Њега смо ми раније сретали у кавапи сваког напреднијег села у том крају. То је био позоришнн агент. Тај генијални човек био је сад оронуо и осушен од дуванског дима, с борама на челу и црвеним носем, у кратку капуту с бакарним дугметима. Тако непознат чувао је он негде у каванском кутку свој писаћи сто и још увек чурио, те је изгледало да пуши исту цигару коју је припалио пре двадесет година. Био је познат као зановетало и шаљивац, али не толико из урођене веселости колико из љубави према зачињеној ракији и дувану. Друго, за дпвно чудо промењено лице, било је лице адвоката Џајлса, као што га је свет још из пажње звао: остарији човек у траљама. Пмао је на себи кошуљу с прљавим рукавима и грубе матроске чакшнре. Несрећпик је био некад као што је сам говорио у бољнм данима, пуномоћник. Одлучан и практичан, био је он па великом гласу код сеоских парничара; али ракија, коју је немилице пио од јутра до мрака, дотерала га је од умног заннмања до разних теретнпх послова, док најзад, да се послужимо његовим речима, није доспео до саиунџијског казана. Другим речима, Џајлс је сад био супунџпја. Доспео је да буде само олупина од људског створа; једну је ногу осакатио секиром, а десну му је руку однела нека паклена машина. Па ипак, и ако је изгубио руку, остала му је памет; и он би, пружајући осакаћену руку, стално тврдно како осећа невидљиви налац и прсте тако жнво, као и онда док му још не беху одсечени. Био је то богаљ и кукавап бедник; али без обзира на све то, бно је он један од оних, које свет не може да гази, и нема права да презире ни њихову прошлост нити њихову садашњу злу судбину јер је он увек као човек умео да сачува присебност и одважност, није тражио милостиње, и с оном једном руком, и то левом, водио је озбнљну борбу против немаштине и рђавих прилнка. У тој руљи било је једно лице које се, нешто налик на правозаступпиштво Џајлса, у многом разликовало од њега. То је био сеоски доктор, човек око педесет годипа. У лнцу је бно црвен, спољашности доста угледне, али груб, с нечпм дивљим н очајним у гласу, и сваком покрету и маннру. Ракија га је, његов зао дух, упропастила; али су га сматралн за пеобично вештог и од нрироде одареног у лечењу без чега не може да буде ннједна медиципска наука, те га је друштво држало н ннје му дало да сасвим пропадне. Тако клатећи се на коњу, или мумлајући дубоким гласом крај