Дело

76 Д Е Л 0 је било, алн је изгледао потпуио иеспособан да понови свој врло успешан иокушај забављања гледалаца. Међутим, Етеи Бранд је заузео своје место на пању, и покренут, можда неком далеком сличношћу између њега и овог случаја с нсом, он прште у страховитн смех који внше него пкакав други знак пзражаваше стање његовог унутрашњег живота. Одтогје тренутка веселост друштва била ири крају: свн стајаху забезекнути, бојећи се да видик не одјекне злокобним смехом одбивеним о брегове, те да се тако ужас цродужи у њиховим ушима. Онда шапћућп једап другом, како је већ доцкан, — да ће месец скоро заћи, — да је августска ноћ захладнела, — они пожурише својим кућама, оставив кречара и малог Џозефа да раде шта знају с незваним гостом. Сем ова три људска бића, цео иростор на падпни био је пуст, утонуо у шумски мрак. Изван тамне границе обасјавала је светлост од ватре впсока дебла и скоро црно борово лпшће, помешано с отворенијим зеленилом храстових и тополиних гранчица, док су овде онде лежала мртва дрвета трулећи на земљи нокривеној опалим лишћем. II малом Џозефу — детету плашљивом и живе маште — нзгледало је да нема шума уздржава свој дах нре него што се догодп нешто страшно. Етен Бранд набаца дрва на ватру и затворн пећ; онда погледав преко рамена кречара и његова сина, рече им скоро заповедничкн да иду на спавање. „Ја, пак, не могу да спавам“, рече он. „Имам да размишљам о стварима које ме се тнчу, хоћу да надгледам ватру, као тнто сам обнчно некад радно“. „И можда да дозовете ђавола из пећн да Вам прави друштво“, нромрмља Бартрем, који је добро познавао горе поменуту црну боцу. „Надгледајте колико Вам год драго ђавола! Што се мене тиче, ја ћу да проспавам један сан. Хајде, 1,1озефе“. Полазећи с оцем у колебу, дете се обазре иа пепознатога, а сузе му ударише на очи, јер је његов нежни дух оиажао пусту и ужаспу самоћу којом се тај човек окружио. Кад они одоше, Етен Бранд седе слушајући прштање раснаљених дрва, и носматраше варннце које су избијале нз пукотниа. Ове ситннце, међутим, некад тако драге, једва су сад н прнвлачпле његову нажњу док је размишљао о ностугшој алн чудесној ироменн која се извршила у њему за време трагања