Дело

ЕТЕП БРАНД 77 коме се био сав одао. Он се сећао како је ноћна роса иадала на њ, — како су звезде сијале над њим — негда простим и срећнпм човеком, — како му је мрачна шума шапутала, докје он надгледао ватру која је пламтела. Он се сећао с каквом је нежношћу, с каквом љубављу н симпатпјом ирема човечанству п с каквим сажаљењем према људском греху и болу, ирви пут почео да опажа оне идеје које су доцније иостале надахнућем његова живота; с каквим је поштовањем загледао у људско срце, сматрајући га од природе за божански храм, и које је, ма било и обесвећено, требао ближњи увек да пази као нешто свето; с каквим се ужасним страхом молио за успех у тражењу неопростивог греха. Затим дође оно страшно умно развпјање, које у свом току поремети равнотежу између његова духа и срца. Пдеја која је пспунпла његово бпће деловала је као васшггно срество и доспела је у развијању његових душевних моћи до највише тачке у оном чим су се оне одликовале; она гајеуздпгла нз области пеука работника до звезданих зисина, куда бн се земаљска философнја, онтерећепа свеоиштим знањем, узалуд трудила да га достпгне. Толнко о његовој души! Али где је бпло срце? Оно је запста увенуло — окаменило се пропало. Оно је престало да учествује у светском болу. Пз његових је руку испао чаробни ланац човечанства. Он није био впше наш ближњи, пије више отварао мрачне одаје наше заједничке природе кључем свете љубави, која би му давала права да учествује у свим људским тајнама; он је сад био хладап посматрач који је у човечанству гледао предмет својнх оиита и студија, којп је, најзад, преобраћао човека п жену у своје лутке н вукао жицу која их је нокретала на такве преступе каквп су требали његову изучавању. Тако Етеп Бранд поста безбожник још од трепутка кад је његова морална прпрода заостала иза његова ума. А сад, ироизвод његова најјачег усиљавања и неизбежног напретка, — као сјајан н раскошап цвет и богат скупоцен плод грудног жнвота, — јесте неопростпви грех. „Шта имам још да тражпм? Шта да извршим?“ говораше Етен Бранд самом себи. „Мој посао је свршен, и то добро!“ Скочив с пања с неком лакошћу у ходу, ои се иопе уз брешчнћ нагомилапе земље око каменог омотача кречапе, и доспе на врх. То је био простор којн је нмао десет стопа иопреко, од једног краја до другог, и у њему се видела горња