Дело

II С К Р II Ц Е 81 шуму. Громови су беснили више твоје главе. Големе храстове носила је сгромпа бујица. Н-ебо је било мрачно и суро. Тице су уплашепо летеле и криле своје младунце, а ти?.... II тп би тако радо наслоппо своје уморно чело иа топло крило материно, и тек тада без стана, саморан, далеко -од љубави њене, разумео си је. Тако и лист са гране прне и зажели гранчицу своју, али узалуд, јер је никада више видети неће! III Путујем но животном мору, бурном и немирном. Стене и хриди заустављају ме, а небо мрачно не да, да ми сунце осветли пут. Невоља и бура отупеле су моја осећаља, а душа је давно заборавила све тежње и све идеале. Заморена нролазим кроз жнвот. Али и најмрачннје небо има своју звезду, паијаимам тебе; твоја светлост служи ми као компас, као звезда водиља кроз мрак н буру. Ходи, наслонн главу на моје крило, дај да ми твоја чпста н невина душа улцје нову снагу, нека ми она буде кап сладости у мору горчине, у души нек’ ми буде све осунчано, а оно што ме мучи нек’ оде далеко, далеко.... Тако и прпрода после сиега и мраза, обасјана сунчевим зраиима огрће се новом зеленом одећом, и задахне свежином п мирпсом. Београд Јела П. Спасићка Дело, књ. 34. 6