Дело

И С К Р И Ц Е (МОМЕ СИНУ) Далеко, далеко у једном гнездашцу, топлом и угодном, расло је тиче. Мужјак и женка надметали су се у љубави наспрам љега. Лето је било тако лепо, ваздух пун мириса, а ноток је жуборио тако мило оног дана, кад је тиче пролетело. Ноћ пуна звезда, пуна љубави, спуштала се тихо на земљу, али у малом гнездашцу беше ладно и тужно, — мужјак је угпнуо. Женка је летела и тужно цвркутала, крила је болове учећи тиче да пева, да лети, а оно све срећно са незнања својим кљуном љубило је меко перје материно. Хајдемо тамо, тражило је оно, горе, звездама, хајдемо плавом етару у висину, хајдемо тамо где је мир и поезија. Певајмо н веселимо се! II мајка је летела, а њезина песма заносно је звонила сависине; ти сије слушао, радости моја, ти, који и сам тражиш веселу песму. Али зар њезина песма не беше пригушено јецање јесењег ветра, које се пробија између оголелих гранчица, или ропот залеђепе реке, која хоће да пробнје лед и да се слободно впне у даљгшу! Ниси је разумео, и нека је никад не разумеш ти, љубави моја! II Монотон и тихи жпвот у иородицп досадио тп је. Хтео би да се слободно винеш, да осетиш сласт слободе. ЈБубав мајчина залуд те зове иатраг, скривајући боле срца свог. Њезина љ>убав пзгледа ти тако себична. Био је ведар и тих даи кад сп је оставно, једина срећа њена! Али и најведрије јутро носи за собом буру. Запао си у