Дело

ЕТЕН БРАНД 79 прелазпо с једног облака на други, с ових на оне што нловљаху зраком навише у небеске регионе. Да би уз то било још и оннх домаћих чари, које нрирода тако радо нрисваја у оваком призору, зврјала су поштанска кола низ планински друм, и кочијаш је дувао у свој рог, док је одјек хватао звуке и уплетао их у богату, шарену и израђену хармонију, у којој је човек пмао тако мало удела. Брегови изводили концерте међу собом, прилажући сваки по једну струну зрачне милине. Лице малога Цозефа одједном засја. „Драги оче!“ ускликну он скакућући, „и небо и брегови се радују, јер је онај странац отишао!" „Да,“ рече кречар псујући, „али је и нустио да се ватра угаси, и нећу му бити захвалан, ако ме је опљачкао с неколико стотина мерова креча. Ако га опет ухватнм бацићу га са задовољством у ватру!“ Он се попе, с дугачком мотком у руци на врх кречане. После неколико тренутака, он викну свог сина. „Ходи горе, Џое!“ Мали Џозеф устрча на врх и стаде уз свог оца. Мермер се беше са свим претворло у снежно бео креч. Али горе, у средини, — бео као снег и са свим преобраћен у креч, лежао је једап човечији скелет, у положају онога, који после дугог труда одлази на дуг одмор. Пзмеђу ребара видео се облик људског срца. „Је ли му срце од камена?“ узвикну Бартрем, збуњен овим чудом. „Тек свакако је сагорело у оно што личи на ваљан креч; и са свим костима укупно, моја је кречана богатија с по мерова.“ Тако говорећи, иодиже суровп кречар своју мотку, удари њоме по скелету, и разби остатке Етена Бранда у комаде. Натанил Хоторн С енглескога превео Драг. Јевтић