Дело

134 Д Е Л 0 боме такођер драгоцен. Пнак је он дао н неколико слика које показују да он уме да види и оно што је под површином, да уме да загледа и у дубину. Г. В. много портретира. Чини нам се да неки од његових нортрета пе личе сасвмм, например портре Њ. В. Краља, и потре под бр. 32. Ове нотрете канда надмашују потрети бр. 33 и бр. 35. Најбоља слика г. Вучетића су, по нашем мишљењу, „Студија предео“, „Пироћапчева вила“ и један акат, једна нага женска прилика окренута гледаоцу леђима; последња слика подсећа нас на неке актове г. Вучетића који су били изложени на 1. Југословенској Изложби. Осим ових сликара изложили су били на овој изложби своје радове још и К. Војновић, г-ђица Надежда Петровић, г. Ранос, г. Д. Павловић и, нажалост већ покојни, Ђ. Трифуновић. К. Војновић је изложио једну малу, поетичну, а 1а Мурат израђену, слику која представља један усамљен, пуст предео. Г-ђца Петровић заступљепа је Једним не малим бројем слика. Она није без сликарског дара. На неким њеним сликама има неколико добрих потеза, који показују да би она могла добро да ради. Али, ако она хоће да да достојан израз свом несумњивом живом осећању, песничком надахнућу и сликарским упечацима, ако хоће да има жељени успех, она мора да поклони внше пажње цртању и више да студира. Од даровитости, ако се не удружи с учењем, нема велнке користи. Г. Ранос своје две слике, канда, није радио по природи и тако нам он нпје дао нрилике да видимо његове уметничке особнне. Радови г. Павловића су студије које нам дају наду да ће нас и г. Павловић с временом обрадовати којим добрим радом. Од | Трифуновића изложеие су три главе. Оне су солидни академскп радови. А шта да кажемо за г. Ђ. Јовановића? Да кажемо да је врло плодан вајар? Али то је добро познато. Да увек одлично анатомпју проучи? да моделира изврсно? да је пун темперамента? да портретира мајеторски? да уме да комнонује ваљано? II то нећемо, јер ко је тај који не зна да је г. Ђ. одличан вајар? Мн ћемо се задовољити да само побројимо неке од његових нзложешгх радова. Иоменућемо груну „Васкрс Србије 1804—30“, која представља понрсја Кара-Ђорђа и Милоша, бисту добротвпра Текелнје у натприродној величпни, „Пољско цвеће“ (споменик нисцу „Пољског цвећа“ неумрлом Јапку Веселиновнћу), два дивна попрсја (величина мања од природне) „Мој Мирко“ н „Г-ђица Лули“ итд. итд.