Дело

144 Д Е Л 0 Чуј царевпа та сам ја... (стр. 34) II под јелом тапком виде Како пева веверпцу... (стр. 42) Због свих тих недостатака и још доста њима сличних, који се овде не могу сви набројати, књига ова тешко да ће моћи послужити сврси, ко.јој је намењена. Да ли за то што Г. Ђорић чини повеће паузе у свом књижевничком раду, или за то, што је овај носао сувише брзо и овлашно радио, — ноови му преводи нису ношли за руком. Код Пушкипа је у орнгиналу све просто, прозрачно, као у мрамору вајано. Језик је у главноме народни, али уметношћу кристалисап и до уметничког савршенства доведен. Српски народ не чипи ни близу онај еФекат, који чпни оригинал. А то морамо зажалити тим пре, што поједина свежа и лепа места у овом нреводу (н. пр. стр. 7, 8, 11) сведоче да је иреводилац иначе добро познат са народном Фразеологијом и уметничком употребом језика. Могућно је, да је лаки и несташни тон оригинала крив, што је нреводилац олако схватио свој иосао. Но тај лаки и несташни тон, који лежи у основи ових сказака, није сметао њиховом аутору да их изради са пајвећом брижљивошћу и иоражавајућом виртуозношћу. Г. Ђорићев иревод нема тих лепих особина, услед чега ће његова књига само иовећати број овлашних и недовољних превода Нушкинове поезије, којих имамо толико и у нашој литератури да је већ крајње време да се с њима престане. Врсме је већ да се ночну јављати преводи колико толико достојни великог имена Пушкинова. Ј. МаксимовиЦ.