Дело

182 Д Е Л 0 — Л« 17, господине, поднгао је сам десет пуда, па му је пукло нешто у крстпма и сад лежи. — Однеспте га у болницу — нареди г. шеф, и убрзо број 17 са жељезпичке доби нме број 96 у болници. Након шест недеља изнемогао и блед остави уточиште болесних, н дође натраг на пругу железничку. Хтео је опет да обуче блузу и, као и пре, да носи терете, али су налазилп да је за то неспособан. Али из обзира на његову вредноћу н добро владање обећају да ће му датн неки лакши посао, чим се упразпи неко место. Дуго је очекивао ту срећу, докле га напослетку, пошто се већ с тешком муком сакупљенп капитал знатно смањио, не одредише за крајњу станицу железничку, тамо у његовом крају. Ах, како се журио! Чинило му се као да воз мили, као да су сви точкови укочени, као да у машини нема угља! Извирпвао је из вагона и гледао, гледао, и ако му је ветар у очи наносио црн дим и још живе варнице. А како да не гледа? тамо је његов завичај, тамо, та мила му поља, лнваде н шуме, а иза стације на којој ће раднти, види се златан крстић на њиховој црквици. Ах! тамо би желео да купи парче земље, тамо да умре међу својима, у старом гробљу да одпочипе — тамо има тако дивних врба, толико драгнх гробова... Али зашто да умире ? Нећ има нешто заштеђеннх поваца, а сада је плата велика, јер екс — број 17 иије више број 17 — о, никако! упапређен је знатно — авансовао је да уређује вагоне и да их спаја. У завнчају се може наћи и нека својта, неки стари познаник, и неће се осећати тако усамљен као у потуцању по туђини или у болници. Ах, тај живот! оп је као лето — и ако бурно, кншовито н облачио, опо ипак, макар и пред залазак сунчев, уклони своје густе облаке, покаже сунце, а кад се то сунце осмехне, онда се и поље, и шума, н вода, и лнваде насмеју, оките, позлате, па чак и оне кппше капљице што као крупне сузе впсе на гранчицама, радосно заблистају н усахну брзо, тако да ни траг од њих пе остаје... У новој служби рад је био мало лакши, али много корисипјп, н својта се нашао, стари чувар пруге, који сенашегју-