Дело

ЧУДНОВАТ ЧОВЕК ПЗ ПРАВНПКОВПХ ПРПЧА — ЕЛИЗА ОЖЕШКОВА Нисам уметиик, чак нећу рећи ни да сам зналац ни особити љубитељ уметничких дела, јер су ме од њихова проучавања одвлачили најпре научни послови, затим дужности и рад везан за мој позив; па ипак, пролазећи кроз велику дворану у којој је већи део судске канцеларије нашега града, нисам једном зажалио што бар привремено не могу постати сликаром. А дивна би била она слика, која би представљала овај велики, полумрачни простор, ограђен зидовима цигласто-руменим, голим као невоља, прљавим као просјачки дроњци, храпавим као лицем смежурана старца. Над зидовима, као врло облачно небо, био је таван пепељав од прашине, намрчен у средини огромном ружом, која је у памети несрећнога сликара требало да представља чаробан сноп источњачких арабесака, а у којој су једни мислили да познају слепога миша у лету, други морскога полипа, а неки опет легердарну змију. Што се мене тиче, ја сам одлучно прелазио на страну полииа, а колико год ми се пута десило да погледам у вис и да се сукобим са погледом који је висио са таванице и који је, од прашине, изгледао питијасто тело насликанога чудовишта, увек сам неминовно имао утисак као да ће оно на мах опружити своје многе, дуге впјугаве краке, да ће их спустити на ниже и, као што је у великој бајцп францускога песника обавијао њима Работнпка на мору —да ће обавити и стегнути вратове канцеларијским работника .