Дело

286 Д Е Л 0 А ннје био мали број тих работнпка на мастиловом мору. По неколико, по двојпца или по један седели су они за честим жутим столовима. Ако би погледали десно, поглед имјетонуо, кроз широм отворена врата, у дугачак низ полумрачних, монотоних дворана, налик на оно у којој су; ако би се обазрели лево, њихови су се мутпи погледи одбијали од још мутнијих окана трију великнх нрозора, иза којихје било мало двориште без сунца и ваздуха, обзидано внсокпм зидовима, поплочано камењем, са гомилом ђубрета ограђеннм бунаром у среднни, са хрпама исеченнх, ноцрнелих дрва унаоколо. Кад би се, заједно са овом околином, пренела још на платно слике и прилпке свпх ових људи, то не би био само пејзана, но психолошка студија... јесте, не повлачим тај израз... била би психолошка студија; јер су овим делима неугледним мршавпм, иокривеним изношеним, често бедним оделом, мутннх очију, бледа обличја, иогрбљених леђа и увелих уста која су крадом зевала — становали духови, од којих је сваки имао своју исторпју која тихо пролази, незнану псторију скромних нада и горких разочарења, ситних радости и нревелике досаде, скрнвеннх уздисаја, честих суза, горких јада и ретких осмеха. Али ко је икада, осим мале ваљда шаке вредних испитивалаца и ситпичарских цепидлака, хтео да посматра ниско нужење малога црва. Сто нута је пријатније, веселије и занимљивије пратити погледом поднебесни лет орла, или, издалека резуме се, како се јак ветар игра са снлним таласима лавове грпве! Наша се пажња, са извесном прнмесом инстиктивнога поштовања обично владаоцима свих краљевина природних... како се шире боре пурпурних плаштова, сјајпом челику од оклопа, нли бар чистој белоћи батистанога убруса који вири пз шпага савршено црнога фрака. Не припадам од прнроде оној већпнн смртнпх, која ужива у нспитпвању сваке боре на атласној хаљипи, свакога покрета на дивноме лицу, свакога уздаха који се извија из груди драганиних, иа ипак отворено призрајем да сам, заузет обичним п необичним пословима, добрих десет година одлазио сваки дан у судску канцеларију нашега града, не познавајући ближе ни једнога од људи којн су ту живели и радили — не паштећн се да стечем њпхово позпанство, осим опога које је проистпцало нз пословних, редовних односа. С тога н Јоахпма Чињскога не само нисам пнзнавао пего,