Дело

ЧУДНОВАТ ЧОВЕК 289 канцеларијски посао. Над његовом погнутом главом пзгледало је да се диже у ваздуху дугачак, питијаст крак обешенога чудовишта; али он, брзо водећи пером по хартији, није, изгледа, обраћао пажње на њега, као што се правпо да не чује околне шале џ; подсмевке на његов рачун. — Наш Самсон узео на леђа још један камен! — тобож шапатом, али доста гласно, стаде да се подругује за оближњим столом један висок, мршав писар пакосна погледа и жучна лица. — Новац, мили новац, чуда чини! — одахну други колега. Неки трећи стаде да стриже прстима, као маказама, при чему је устима подражавао сечење хартнје. — Тако, тако! — осмехну се човек жућкасте масти — купончићи! купончићи! Днвна је то ствар! Нека проба да има, као ја, три кћери и два сина у кућп, па да видимо бн ли могао заштедети макар ништавну банку од сто рубаља! — То је истина! II што ће томе старцу толики новац! примети, ипак тншеод осталпх, један младић, чије је леио одело и нежно лнце пздавало сина из имућне куће, жалосном неопходношћу примораног на рад у канцеларпји. Са шаљивим осмехом на лепоме лнцу, које је сувише мало провело у канцеларији да бн могао изгубити свежу, здраву боју донету из роднога му села, младн се писар обрати старпјем колеги којн је непрестано писао журно: — Ах, господине Јоахиме! узвикну са обешењачким осмехом. — На вас се лије новац као из рога нзобиља! Ето сад ће вам и г. Рољицки давати месечно окр.углу сумицу за то преписивање! А менп нисте хтели прошле недеље дати тричавих двадесет рубаља, кад сам вас онако лепо молпо! Стајао сам на неколико корака од места на којем је седео Чнњскн, п заузет ирегледањем неколиких, мало час датих му аката, чуо сам све ово шапутање и подсмевање. С тога обузет нехотичном радозналошћу, погледах неколико пута мога новога преписивача, хотећп да видим како то на њега утиче. А пије могућно да не чу.је речи изговорене близу њега, гласом једва мало спуштеним, а опет му се лице није ни најмање мењало, на њему није било ни трага од гнева или жеље за отпором. Очевидно је био већ навикао на мржњу и претљиво понашање колега, или није ни марио за то. Непосредно иптерпелисап од младога, лепога колеге, први пут дпже очи с рада и, не дижући Дело, књ. 39. 19