Дело

290 Д Е Л 0 пера са хартнје, рече оннм пстим пригушеннм, бојажљивим гласом, којим је пре четврт часа говорно са мном. — Било ми је непрнјатно, врло непријатно, драги господиие Леоне, одбнти вам ту малу, врло малу услугу, али... али однста не знам, да ли бих добро учинио, давши вам новац за то да купујете гласе рукавице себи н слаткише девојкама... Те су речи могле изгледати ситничарске, неучтнве, да инје било звука у гласу, у коме није било ни сенке од иридиковања нп труни сарказма пли пакости. На против, мало тужна благост, бојажљивост која је граничила са' несмелошћу, биле су једине особине тога гласа. Млади се господин Леон несмеја, како ми се учини усиљено. — А и тешко је одиста — рече он — да сви људи, као ви, поштовапн господине Јоахпме, иду без рукавица и беже од жена. — II да пију тптрицу место чаја! — дошану неко са стране. — II да спавају четири сата, а двадесет да пишу само да би зарадили што внше новаца! — заврши колега апатична лица лених покрета. — А ко је још видео, господнпе Јоахиме, — засмеја се шеф којп је дотле ћутао — да се тако неучтиве истпне говоре људима у очи, као та коју казасте госнодину Леопу. Чињски, који је но одговору младоме колеги наставио свој рад и ппсао .брзо, опет диже поглед, али сад врло збуњен, скоро пренлашен. — Јесам ли рекао што неучтиво? — ушгга још бојажљнвпје но обично. — Молим за опроштај, веома молим, али сам однста мислио да је то тако природно... — Шта? Шта је тако нриродно? — упнта неколпцина. — Говорнти нстину — одговори упитапи. У томе одговору беше нечега тако чеднога, тако детињски паивнога, да се око три или четири стола захори грохотан смех, п а ш I ја се нисам могао уздржати. Над општим смехом завлада овога нута глас високога и мршавога писара са жучним лицем. Намнгујући малим, злобппм очицама, и смешкајући се тобоже добродушно, али у самој ствари јетко, он рече. — Боже мој! Ја бар никад не носим рукавпце, сем кад идем коме од старешина, или са женом и ћерком па чај пријател.има, а нп слаткпше, бога ми, не купујем девојкама, чему