Дело

■298 Д Е Л 0 хаљину) седи.м уз моју покојну маму, у салону моје покојне стрпне, а господин ме Јоахим зове да играмо... Помнсао на то да је незгранни п чудно бојажљиви мој преииснвач, ослабела тела и дуге косе, могао ма кад позивати на нграње младе, у ружнчасто обучене девојчице, учинила ми се тако комична да сам се нехотичним осмехом на устпма обрнуо ка месту на коме је мало час стајао Чнњски. — А где је госнодин Јоахим? повика госпођа Ружа. Није га више било у канцеларнји. Кроз неколика отворена врата угледах га како у предсобљу, у чудно ногнутом, скрханом положају и са необпчном код њега журбом облачи свој велнки ватнрани огртач с пелернпом. На моме сточићу лежала су преппсана акта, која ми је донео тога дана. У својој сахатној тачностп није заборавио, поред очигледно врло јакога узбуђења, да нх метне на обично место; алн се он сам, без опроштаја и без најмањега шума нзвукао нз собе. После једиога тренутка. за његовпм погрбљеннм леђима н великом пелерпном која је впспла на њима, затворпше се врата од предсобља. — Утекао! — рече госпођа Ружа, како мн се чини не без неке жалостп у гласу. — Увек је био стидљпв, али колико се пзменпо! Једва сам га могла познатн! Ннате лн да је он пре двадесет н неколнко годпна, то јест онда кад смо са познавали, био са свим иристојан човек. Бпо је и тада мало жуте масти п неспретна понашања, алн је имао очи сасвпм лепе, изразпте, косу густу и глас, и ако некако тпх и као бојажљив, којп је ншао право у срце. Доста вам је рећп да ме је некад просио од нокојне маме... Овде госпођа Ружа прекнде свој говор и тнхо се засмеја, оборнвшн очи... — Ето изрекох се! — узвикну. — Па најзад што би-би! Реч се нзмакла; у осталом то је већ било тако давно, да већ впше пнје грех, а по пекад је и прпјатно ироговорнти о томе. Дакле треба знатн да се је господнн Јоахим, чнм ме је впдео онда на послу код иокојне стрине, одмах у мене смртно заљубио. Пграо је до душе без такта н нпје бно много разговоран, алн су му очп биле тако некако ноштене, п тако мн је његов глас за срце пријањао, да сам се п ја мало у њега мало заљубнла. А мој отац, као што зиате, беше' онда „столопачелник“ у нстој канцеларнјн у којој је радпо и г. Јоахнм, и о њему је пмао врло лепо мншљење. Било нас је у осталом четнрп се-