Дело

•28 Д Е Л 0 — Не, стид ме је. — Шта рече! — Па да, стид ме је. Ја се вас плашим! — А што то? Јер... јер ви ннсте ни доста млади, ни доста стари!... Слпкар се насмеја. — Е, после таквога разлога, више не наваљујем. Она на једанпут иоцрвене, иоцрвене јој бела кожа из ко.је избијају прве косе, па ће, збуњена, рећи: — Рекла ми је мама да вам кажем да ће одмах сићи, и да вас замолпм ако бисте хтели да идете с нама у Буљонску Шуму. — Хоћу, зацело. А хоћете ли бити саме? — Не, с нама ће ићи и војвоткиња де Мортмен. — Врло добро, и ја ћу с вама. — Онда, доиустите да одем да метем шешир? — Иди, дете! Истом она излазаше, а уђе графица, под велом готова за излаз. Она му пружи руке. — Не виђате се. Шта радите? — Нисам хтео да вас узпемирујем овога тренутка. У гласу којим је рекла „Оливије“ лежао је сав прекор и сва њена оданост. Ви сте најбоља жена па свету, рече он, дирнут нагласком којим је изрекла његово име. Ношто се ова мала несугласица срдаца свршп п они се изравнаше, она настави гласом ћаскања жена из отменога света; Отићи ћемо да узмемо војвоткињу из њене палате, а затим ћемо се нровестн по шуми. Све то ваља показати Нанети, Кола су чекала под великом каиијом. Бертен седе према женскињу, и кола се кретоше с шумом коњскога бата под звучним сводом. Чинпло се да је, дуж великога булевара који је снлазио Мадленп, сва веселост новога нролећа пала снебанасве што живи Млак ваздух и сунце давали су људима свечан изглед жепе су чежњиво гледале, мангупчад је јурила, а слушчад у беломе оделу остављала је своје котарице иа клупе, да би трчала и играла се с браћом својом, с младим обешењацима; пси као да се журе некуд; чижевн вратарски певају да препукну; једино што стара кљусад упрегнута у фијакере иде вечито уморна хода, самртничкпм кроком својнм.