Дело

ОПШТИНСКО ДЕТЕ 367 џ Око девет сати пре подне, узела га је за руку госпођица Софђтја и кренула се с њим по разним министарствима. Онаје сад забога била несретна сестра која има брата који је „њој пао'на терет.“. Сад јој је у рукама разлог да походи свакодшда*€Г’ министарства и тај разлог она ревносно вуче за собом. Разуме се сад, са тако јаким разлогом у рукама, могла је обићи н писаре и секретаре па се јављати и самим министрима или бар најмање начелницима. Тоје за њу у толико боље и лакше што су то обично старији људи, а старији људп радије чине услуге лепим дамама а сем тога, то су и фамилијарни људи а фамилијарнн људи такође радије чине услуге лепим дамама. Прво је ударила на Министарство Просвете. Био је четвртак и тог дана од 10 до 12 прима министар просвете, јер ваља знати да је она знала напамет све оне листе, на вратима разних мннистара и начелннка, о сатима примања. У чекаоници Министарства Просвете разуме се, као и обично, вашар. Ту учитељице по неколико дана дрежде да моле да их министар већ једном преместн из „Сибира“ п доведе у престоницу; ту учитељи којн су дошли да кажу, онако више узгред, по коју ружну о својпм колегама; ту супленти који траже једногодишње осуство ради „студирања на странн“; ту неки попови који су дошли да се жале на своју паству; ту изасланици неке пастве која је дошла да се жалп на свога попа. Па онда неки младићи с дугом косом, који носе под пазухом увијену трубу цртаће хартије, на којој су кредом исцрталп неку главу па траже да се пошљу у Минхен за питомце; па ту стари пензионисани учитељи са неким штапићима и лењирима, измислили кобајаги нову рачунаљку па хоће да је поднесу на оцену; ту неки професори са дебелим рукописима под пазухом, то су за конкурс израђени школски предмети; па ту родитељи чији су синови због „пизме“ професорске попадали на испитима и већ ту све и сва, све оно шаренило које се може срести у чекаоницн Министарства Просвете, свакога дана кад је нримање. Ето, кроз ту гомилу, са намакнутим шлајером на лице, провукла се и госпођица Софија, водећи брата за руку. Разуме се, да се канцеларијској дами никад није могло десити да нема визит-карте при себи, и то мале и фине, са златним первазом и са јасним црним словима, којима је исписана улнца и број куће у којој станује.