Дело

386 Д Е Л 0 министарство. Али ми мислимо, да пут који то министарство буде изабрало неће водити у Беч. Својом нетактичношћу и ароганцнјом, аустријски су политичари изгубили новерење и симпатије мађарског народа, чији су представнпци још једном, можда последњи пут, под владом барона Фејервариа, осетилн да су аустријски бајонети регулатори његових права. Пажљиви посматрач догађаја у Угарској може лако да констатује једно колебљиво устезање које карактерише целокупну угарску политику. То није тешко објаснитп. Мађари су једнни народ у Европп којп нема расе и који је тешко могао наћп природан ослонац за своју политику у ономе смислу 'у коме бисмо то моглп нпр. мн, Срби, као чланови велике словенске заједнице. Отуда колебања код њихових политичара. Најбољи пример таквога колебања био је Венијамин Калај који је у Београду бно највећи поборник савеза с балканским народима да би после Београда бпо њихов највећп противник. Он је најпре у томе савезу налазио гарантпју за независност Мађарске, касније је пак дошао до уверења да мађарски народ треба да помаже круну, да буде стуб династнје, да би она имала интереса да јача мађарски елеменат као једини центрнпенталан елеменат у монархнјн. Али су овакви аргументп некада можда и пмалн неку вредност. Данас су је они пзгубили јер данашњу полнтпку све внше опредељују други фактори који се стављају на супрот грубој сили. Независност једног иарода у данашње доба демократије завпсн од његове способностп за културу и политнчку организацију. Не може се внше иретпоставити да ће мађарскн народ још дуго своју независност да жртвује сумњивим економскнм мрвицама које му се бацају са дуалистпчкога стола. Војислав Антонијевиђ