Дело

ЈАКА КАО СМРТ 37 што смб бељл, то нам све впше веле да нас воле, све нам више то па&азују н више'у то верују. Подигоше се иза стола, зарумепели и загрејани алкохолом, орнп да пођу у сваковрсна освајања, те почеше да већају како да \дрдребе вече. Берте је бпо за Циркус, Рокдијан за Хиподром, Малдан за Еден а Ланда за Фоли-Бержер, кад звук удешавања виолџна, лаган, далек допре до њих. — Гле, данас ће свирати у Серклу, рече Рокдијан. — Да, одговори Бертен, како би било да проведемо десетак минута пре но што изађемо. — Хајдемо. Они пређоше једну дворану, биљарницу, затим дворану за коцку, и онда приспеше као у неку ложу, која је била изнад галерије на којој су били свирачи. Четири господина, утонула у своје наслоњаче, већ су очекивали ирибрана лица, а доле, у сред редова празних седишта, десетак других ћаскало је, неки су седели а неки стојали. Шеф оркестра је ударао у налоњ одсечним ударцима свога штапића: свирање поче. Оливије Бертен је обожавао свирку; као што понеко обожава опијум. Она га је бацала у снове. Чим га је облио звучан талас инструмената, он осети да тоне у неко живчано пијанство, које ванредно заталаса ум његов и тело његово. Његова машта прну као луда, опијена мелодијама, кроза слатке снове и пријатно сањарење. Зажмурио, ногу пребацио преко ноге, опуштених руку, он је слушао звуке и гледао ствари што му мимо очи и дух промичу. Оркестар је свирао Хајднову симфоннју, и сликар, чим • склопи очи, опет виде шуму, мноштво кола око себе, а према себи у ландоу графицу н њену кћер. Чуо је њихове гласове, слушао њихове речи, осећао кретање кола, удисао ваздух пун мприса од лишћа. Његов сусед, ословљавајући га, у три маха прекиде ту причину, а она се опет настави као што се после преброђенога мора наставља у непомичној постељи гибање лађе. Па се она прошпри, продужи се у нека далека путовања, као обе женске још и сада седе пред њиме, а они путују час железницом, а час седе за столом у некој непознатој гостионици. Цело време што је трајало свирање, оне су биле с њиме,