Дело

20 Д Е Л 0 крпшом Чињски — а оно су одиста чудне неке жене... врлочудне... не даду ником проћи с миром. Још он и не доврши те речи, кад се Маријана, с великом махрамом пребаченом преко главе и плећа, уиути вратима од. предсобља. — Маро! — обрати јој се брат — можда је боље да не пдеш... — Немојте се трудити, госпођо — рекох п ја журно. — Но! но! — одговори она, не обрћући нам се — изићи ћу ја већ на крај. Господин адвокат је врло добар и љубазап према Јоахиму, па нећу да помисли да ми то не умемо разумети ни оценити. — Нека се оне проклете вештице деру... неће ми главу откинути, кад је нису до сада откинуле... С тим речима она изиђе, а Чињски оборн очп па ћуташе. — А! рече изненада, ширећи нешто дрхтаве руке — шта да се чини? Такви су некако људи... не заборављају нпкад... опростити не могу... не знам управо што се не би опростило некоме, којијезло радио, али који.јевећ престао и сад никоме на пут не стаје? Они, ето, не могу... него то није њихова кривица... они не знају како је то било... Умуче опет, али се видело да је хтео још нешто рећи, но није смео или није умео да се изрази. Најзад ме погледа немирно и поче с устезањем. — Веома бих волео знатн како ви о томе мислнте, јер мени се чини да... да кад би људи више знали... више разумели били би несравњено бољп... — Имате потпуно право — одговорих. — Најбоље, једнно можда средство да умекшате људских срдаца, да немате у њима злобних и сурових осећања, јесте просвета! Док сам то говорио, упрете у мене очи писареве блистале су живим огњем. — Веома вам захваљујем, господине — рече мало послн гласније и смелије но што је био навикао говорити — веома вам хвала што сте ми то рекли... Али чини ми се... чини ми се да, много знајући и појимајући, људн могу постати не само бољи, но и срећнији. — Без сумн,е, просвета даје људима изворе утехе н среће, којн су непознати онима који нису просвећени... — Да! да! да! — изговори Чињскн, ниско обарајући главу за свакпм изразом. Лице му је сијало јако осећаним унутрашњим задовољством.