Дело

ЧМДНОВАТ ЧОВЕК 21 Гледао сам у њега радознало и са скривеним осмехом... Ово жпво заннмање аистрактним мислима о изворима, из којих истиче добро или зло, срећа или несрећа, изгледало ми је у овом непросвећеном, поништеном човеку, који највишу животну утеху налази у скупљању новаца, једно особењаштво више. Јер нисам могао не приметити да се је он исправно и постао мушкији, као да се то лице оплеменило, кад с оним истим, као мало час, изразом потајне веселости у погледу и осмеху, рече још: — Хвала вам што сте ми то казали. Јадном неученом човеку лакше је на срцу, кад му неко паметнпји и ученији од њега каже да је истина оно, о чему он мисли увек... увек... У тај се мах чу у предсобљу јака ларма од више жена. Пзраз лица Чнњскога нагло се промени. Немирно и болно погледа у врата, иза којих се чуло како једновремено сипају из трију женских уста грубе псовке. — Ето така је сваки пут — прошапута Чињски, обарајући главу — никад јој не даду да прође мирно... нападају је Бог би внао зашто... час им сувпше често отвара врата од дворншта... час лупа по кући... час претури какав суд, који јој намерно метну на пут, да би је по том могле грдити и исмевати... Нећете вероватп, господине, да сам пре скоро сваке године мењао стан, мислећи да ћу наићи на боље... мнлосрдније суседе... али откуд! То се по целој вароши тако разгласило, да сви о томе знају и свуда презиру... — Презиру — додаде, тресући жалосно главом а ипак двадесет и неколнко година... двадесет већ и неколико година та жена испашта... Врата се отворише с треском и на њих упаде Маријана, са својим тамним лицем, скрлетно зарумењеним, с очима које сипају муње. Испод мараме, којом је била забрађена, вирили су бичевн проседе, у тај мах разбарушене косе. У руци је носила тањир са неколико колачића. — Шта је то опет, Маро? — тихим, жалосним гласом, но не гледајући у сестру, запита Чињскн. — Шта је — внкну она, бацивши на сто донесенн тањир — оно што и увек! Метнули мн тестију с водом пред сам праг, те сам је морала претурити! Нарочито оне то раде, да би имале ма каква повода за свађу, а после нзлећу као фурије и грде што горе бити може! — Кад би могла да им не одговараш, Маро, да се не осврћеш