Дело

22 Д Е Л 0 на њихову грдњу... можда би се лакше'смириле и окануле те се — бојажљиво прошапута брат. — Вала то неће дочекати оне вештнце проклете, да им ја ћутим п да им се покорим — прасну жена и, како се чинило, само због мога присуства уздржавајући се од даљих излива гнева, оде у кухињу. Тамо с треском намести сточић крај прозора и узе пре четврт часа остављени рад. Али еам видео да јој је рука, која је држала иглу и у неједнаким одморима дизала се у вис, дрхтала; а груди се, покривене сукненом блузом, дизале брзо и тешко. — Није блага — шану ми Чињски — не може се рећн да .је блага... да није тако плаховита, можда би лакше заборавили и оставили је на миру... али тешко... — Јесте ли опазилп — упита нагло, дижући главу —јесте ли опазили, кад је неко несрећан, да му је врло тешко бити добар... Неколико минута по том, пружао сам Чињскоме руку у опроштај. Испратио ме до прага, на вратима се заустави н после очевиднога тренутнога колебања рече несигурним гласом: — Молим вас, господине... да ли... да ли госпођа... Троњска често долази к вама? — Јер, видите, господине — настави, не чекајући одговора — та ме се особа тиче по мало... негда... врло одавно, познавао сам је интимно... — Знам о свему — прекидох: — госпођа Троњска ми је казала да сте били заручени. — Казала? — узвикну писар — казала! зачуди се опет и једва чујно шану — дакле није заборавила. Уста су му дрхтала, печати тамнога руменила опет су му избијали на жуте и упале образе. — Молим вас — поче опет — то ме се врло тиче... хтео бих знати да ли је срећна? Казах му да се, колико знам, породичном и матернјалном положају госпође Руже не може ништа више пожелетн. — Хвала Богу! — шану Чињски с тако ванредним осећањем, с таквим изразом искрене радости у очима, да се нисам могао уздржати а да сплно не стиснем мршаву, кошчату, тога дана чудно врућу његову шаку. Прелазио сам тесно н прљаво двориште, на коме се хучно