Дело

360 Д Е Л 0 онорављења, то ходање кроза велику веселу собу, оживљену, загрејану радом; али, у часовнма немоћи и досаде, у суморним часовима, када му се ништа није чинпло вредно труда и .једног потеза, та му је шетња била страшна, као заточенику по тамници. Да му је мало да преспава, само један час, на своме дивану. Али неће моћи, неће ока склопити, очајање ће га толико узбудити да ће га обузети дрхтавнца. Откуда нанђе на њега ово ненадно нерасположење? Мислио је: постао сам страшно нервозан, кад сам доспео у овако стање због тако пезнатнога узрока. Тада му паде на памет да узме какву књнгу. Свеска Легенде Векова је остала на гвозденој столнци, на коју је метнула Анета. Он је отвори, прочита две стране стихова и не разумеде их. Није их разумео као да су били написани на каквоме непознатоме језику. Он се окоми да их прочита наново, али је био нринуђен да прнзна да им није схватио смисла. „Којешта, рече у себи, као да ми нису све козе на броју.“ Али једна изненадна мисао како да нроведе два сата, које је требало да утуца до вечере, паде му на памет. Рече да му спреме кунатило, и у њему остаде, разнежен, млака вода, као да му скпде неко бреме, све док га собар, који му допесе рубље, не пробуди из полусна. Тада оде у Серкл, где се већ скуиило његово обично друштво. Био је дочекан рашпрених руку и с клицањем, јер га већ неколнко дана нису видели. — Враћам се с поља, рече он. Сви ти људн, осим пејзажисте Малдана, исповедали су дубоко презирање према пољу. Истина, Рокдпјан и Ланда су ловили по њему; али у пољу и шуми уживали су само у томе да гледају како падају од њихових оловај као крпе од перја, фазани, препелице или јаребице, или да виде како се погођени зечићи преврћу као кловнови, пет-шест пута узастопце преко главе, показујући при свакоме обрту прамен белих длака свога репа. Мимо та задовољства с јесени и у зиму, они су сматрали поље за убиствено. Рокдијан је говорио: „Више волим и ситне жене, но да берем ситно пољско цвеће!“ Вечера је била, као и увек, бучна и весела, оживљена препиркама у којнма ништа ново не искрсну. Бертен, да би живнуо, говорио је много. То је свима било чудно; али, чим нопи кафу и одигра партију билијара од шездесет ноена с банкарем Ливердијем, он изађе, прошета мало Мадленином ули-