Дело

ЕДУАРД ХАРТМАН :}89 довољства н то или зато, што ће њенпм прогресом бнти сунхено поље новнх проналазака, генија научних неће впше дакле требатн, или што ће човечанство ућиу један перпод, којпјеу опште важпијн од пернода генија. Тако исто и уметност ће престатп за будуће човечанство да буде извор светих и блаженпх осећања, већ ће све више добијатн карактер чисте забаве зарад одмора, тако да ће временом сва озбиљпнја и дубља уметност ишчезнутн, а с њом заједно и уметнички генији. На послетку и прогресн у полнтичком и социјалном правцу, реалнзацпја најсавршенпје државе п друштва, нмају само негатпван значај, онп стављају само људе у положај да своје спаге н способностн развнјају у свима могућим нравцима, они могу највнше само смањити извесне беде у борбн за живот, алп они нису у стању да омогуће економску емапцппацнју човечанства. На тај начин срећа у будућности човечанства немогућа је. Кад човечанство буде увидело немогућност своје среће у опште — а иа то је управљен цео прогрес његов — онда оно ступа у последњн завршнп стадпјум свога развитка, који није више стадијум илузије, већ стадијум истипе, стадијум увиђања истинитих својстава живота у погледу иа његову еудемонолошку вредност. Доиста кад људи више не буду у стању, да беде и несреће свога живота приписују пезгодним спољннм ириликама у коме се налазе (као што је то дапас случај) онда ће они морати доћи до уверења, да је бол нманентан вољн, да је беда жпвота основана у њему самом. Кад ово уверење постане жнво уверење људске свести, човечанство ће ступити у стадијум своје старости, снови о златном добу човечанства, како они о том добу у прошлости (Русо) тако и онн у будућностн, само су снови, место златног настаће гвоздено доба човечанства. Остарело човечанство нема наследннка, коме би своја нагомилана добра оставило, његове нлузије су мртве, самртно уморно оно нема више никакве жеље за срећом, оно има само једну жељу, жељу за миром, за вечитим миром. Јер оно увиђа да га само вечити мир, смрт, може спасти од беде жнвота, да се живот мора потпуно негирати, да се он мора у корену уништнти, ако се-хоће да постигне јединн могућн идеал среће, ндеал безболности. Тиме долазимо на послеањи акт у животу човечанства, којим се по Хартмону завршује његов живот а у исто доба и жнвот целокупног света, и тиме у исто доба долазимо у нашем