Дело

388 Д Е Л 0 Трећи стадијум у развитку човечанства (стадијум зрелбсти) карактерише се вером у будућу срећу човечанства на земљи, на томе ступњу свога развитка човечанство је прозрело и илузију свога детињства и своје младости, оно сада мисли да је срећа могућа само у будућности, после дугог тока развића скопчаног са сталннм прогресом. Мишљење људско на овом стадијуму прима у себе идеју еволуцнје и прогреса н мисли да прогрес води срећи. У овоме стадијуму развитка налазн се садашње човечанство и вера у могућност среће у будућности највећи је покретач људске енергије у садашњости. Али и ова је вера у могућност среће чиста илузија, не само да развитак човечанства и његове културе не води позитивној срећи, него он напротив води све већој суми бола, тако да је песимизам не само исто тако тачан за будућност као што је тачан за садашњост, него он постаје у будућностп тако рећи још тачнији, јер сума бола у свету постаје светским процесом све већа. Да је то доиста тако да се, вели Хартман, иоказатн како на материјалнпм тако и на духовним тековинама културе, тековпнама на које човечанство полаже толико наде. Ма колико човечанство напредовало, оно се никада неће ослободити или бар неће смањити највећа своја зла: болест, старост, зависност од воље и моћи других, нужда и незадовољство. -Јер ма колико се срества нротив болести нашло, болести расту брже од проналазака медецине. Увек ће један велики део човечанства стајати на граници глади или бити недовољно нахрањен, оспм тога треба узетн у обзир да са прогресом културе и образованости расте и свест о беди, тако да ће ниже класе осећати у будућности много јаче несносност свога положаја него што је то данас и што је раније био случај. Техничка срества, у којима лежи практични значај науке, * не допринесе позитивно ни у колико људској срећи, она само отклањају сметње, које су раније стајале на путу, а посредно, тиме што омогућују повећавање становништва, само повећавају број оних који живе на граници глади. Док тако с једне стране многи фактори воде повећању бола у свету, дотле други истина не воде директно ■ болу али воде смањивању задовољства, повећавају дакле индиректно бол повећавајући свест о болу. Тако наука, којајесама за себе без обзира на практичне своје последице, као што смо видели, нзвор задовољства за оне који су способни да је самостално обрађују, постаће временом све мање извор тога за-