Дело

ЕДУАРД ХАРТМА11 387 кује од Шопенхауеровог. Хартман на име тврдп, да је развиће свести само зато непосредни диљ светског процеса, што са развитком свести расте у исто дооа п бол и то рашћење бола нћн ће све дотле док свн људн не увиде да је бол битнп н основни елеменат жнвота, да живот није вредап да се живи, да га с тога треба негирати. Док се не дође до овог последњег дефинитнвног стадијума у развитку човечанства, човечанство преживљује најпре три стадијума илузије тј. три стадијума у којима верује да је позитивна срећа свесних бнћа могућа. У првом од та три стадијума (стаднјум детињства у развнтку човечанства) људи верују, да је срећа могућа у овом животу и то непосредно у животу садашњиде, да даље живот овакав какав је садржи у себи више задовољства него бола, да је дакле вредно њиме живети. Да је ово становиште оптимизма нетачно, Хартман иоказује на оба горе показана начина, дедуктивно и индуктивно. У развитку човечанства овај стадијум преставља старн свет, Јевреји, Грци и Римљани. Мојсијевска религија Старог Завета проповеда срећу на овом свету, тако исто Грци верују непосредно у срећу овога живота, само што је њихов оптимизам више естетичке природе, док Римљанн, пошто су увидели илузорност својих тежња за светском владавином, напослетку падају у најобичнији епикурејизам. У другом стадијуму (стадијум младостп у развптку човечанства) људи више не верују у могућност среће у овоме животу, шта више они су дубоко уверени у беду и ништавнло његово, али они тада верују, да има други један свет, у коме је та срећа, шта више као вечита, могућа (трансцендентални оптимнзам). Средњи век заједно са Хришћанством нреставља овај други стадијум у развнтку-човечанства. Хришћанство је песимнстичка религија, оно сматра земаљски жнвот за бедан и ништаван, али му ставља па супрот вечни живот, у коме људске душе после васкрса тела живе блаженнм животом (неке су пак осуђене и на вечне муке). Ово последње учење о бесмртности људске душе или људског индивидуума чини основ целог учења, и ако је оно неТачно онда отпада н цео трансценденталнн оптимизам. Да људска душа и људскн нпдивидуум нпје бесмртан, то је, вели Хартман, непосредна конзеквеицпја монизма, а монизам је једино филозофско становиште које се може одржати. Према томе нада човека на неки вншп жнвот, у коме бн срећа била могућа, сасвим .је илузорна.