Дело

Л Е Л 0 138 п повог* стаља, источњаштна п заиадњаштва, дају ирилнке н иачина, да сс створе о њој звачајпа дола. Неома је успешпо, можда најуспешније обрађивао јупачке слике нз Херцоговине С'т. Митров—.Ђубшиа. Он је први у нас Лугословена са успехом писао историске прниовсткс. ЛлиЉубшна приповеда топ.т, нежно, с пуиоосеКања н веома спажпо. Слике, које со иалазе у његоним прпповеткама саме себе сликају и, Љубиша је у стању, да са неколнко рсчн са крагкнм потезима пера, створи нред нас слободна спна брда, храбра Херцеговца онако, како он заиста мислн, осећа и жини. Друштвсии п приватни (и он понекад историскн) живот и прилике херцеговачког света, мајсторски је оцртао и приказао онот Св. 'ЛоровиН, којн се задржао радије иа души, осећању н домаћем животу „својмх кршннјех Херцеговаца“. II носле тако ваљапих прнноведака из херојске прошлости херцеговачкнх јунака' једпога Љубише и финих. приповедака нз модерне садашњости херцеговачких ашиклпја једнога 'Коровића, нз чнјих смо се радова имали нрилике упознати са разним цртама ондашњих карактера, са разнолпким сликама нз живога тих крвавих соколова српских — излази иред нас, са својим Приповеткама нз херцеговачког живота Невесињски, писац пом. „Горштакиња“. Говорити о пГорштакињама“, као о прииовсткама није баш тачно, јср њима псдостаје прво објективно посматрање догађаја, без чега ис само реалистична, него ни романтична, па ни ико.ја Форма нриповетке нс може да буде. Оне су нриповетке само у толпко, у колико нам писац црта оне догађаје и приказује оне људе, које је или сам доживео, чуо, видео или, које је његова Фантазија измислила и, перо њсгово на хартију ставило: Али у те догађаје и оиисе уносн писац толико субјективностн, толико личног осећања, да нам и не изгледају друкчије, већ као некн новинарско -натриотски осећаЈИ једног страено одушевљеног родољуба српског. То су махом изливи младе душе, која са незадовољсгвом и огорчењем посматра суров и кроз прозаичан живот, гледа како се у опседнутој, милој крајини руши полако онај идеални појам, са којнм је досада омладнна у живот улазила. Нема сумње, да је Невесињски прелио у своје нриповетке и личне успомене, идеале и патње своје. Он свакако има ту жељу, да п читаоци гледају те његове догађаје као реФлекс неког минулог, чаробног, сјаЈног и јуначког жнвота. Његови карактери су идеално замишљени. Над свима причама лебди дах идеалистичког схватања, илеменнте, осветљпве н рањене душе пишчеве. Он Је у њима дао одушке свом патрнотском осећању, својој храброј херцеговачкој души. Невесињски пам износи пред очи тинична лица из своје отргнуте