Дело

КРИТИКА II БИБЛИОГРАфИЈА 139 крајине и дочарава вам пред очи сав колорит тог камевитог краја н све стаље културних н политичко-друштвевих прилика тог некадањег „славног гнезда српских соколова“. Његове нрнноветке карактерише приказивање: о иотиштсном, човечанских и грађанских права већ скоро лишеног народа у Херцеговини. Што је он о томе разабрао из традиције своје прослављене породице и, што је још од свога детињства сопствсним очима гледао, што је као млад човек, као арамбаша њихов у борби то исто проживео — доводило му је крв његову у бржи крвоток и, довело га је до осведочеља, да свему томе стању мора бити једном краја! Али — Невесињски није беспристрасан нриказивач свога народа и он пам у својим ириповеткама • слика само лице, а никако и наличје својих Херцеговаца. Он свој народ цени и узноси тако високо, да кроз целу ову опширну књигу провејава, рекао бих, мисао, као да су Срби — Херцеговци пајвећи Јунаци „иод плавим сводом небеским“. „Богме, браћо у вас, бијели свијет таког соја људи се не може наћ’ — к’о што ј’ ови, како залијеже Крш од Лике, на шћерај на Гласинаи, иа уз Дрину на Ужице, иа сколоврчи на Пећ и проклетије, па ово ’вамо до мора. Оио, да речемо, није се лијепо ’валит’, али што ј’ истина, није срамота рећ’“. (стр. 88.) Или, на другом месту, где командир Никола преко ћилибарског цигарлука додаје: „Онаквије’ вукова свијет ни ирије ии пошље њег’ није виђ’о иит' ћ’ икад видет’“ (стр. 36.) и нослс поименнчког ређања славних јунака српских, војвода и хајдука, упада му у реч поп - Тодор: \, г-т „е, па чекај, добар чц,’че. Полу од тије’ јунака наше су горе лишће и, дала иг је наша тужна Босна и ојађена 'Ерцеговина“. Већ тај провинциални шовинизам нде у прилог недостаиима Невесињскога, као књижевника приповедача. Истнна, такав дух провејава кроз сву нашу народну поезију и, такав дух треба да веје н одржава све остале Србе, јер то је потребно, традиционално уверење, које мора народ да има у себи, ако хоће чврсто да се одржи и истраје, али то није и нс може бити допуштено н уметпичкој, бглетристичноЈ приповеци. Лепо је то и часио волети своје људе, али нретеривати у љубавн није пи лојално ни нотребно. И изгледа ми, да је и писац тип вш ^епепв, што му, најзад, не служи баш па одмет! Он слика дакле људе, какви би имали бити и, зато су код