Дело

КОМИТСКЕ ПРИЧЕ 163 и показујући из себе опет нешто лепо и нешто тешко и страшно, што нас привлачи к њој. Час изгледа као да је то лепо у ваздуху, јер је сваки нови уднсај јачи, силнији; или сеодједном скрије у сунчаним зрацима, који немнлосрдно шибају целу природу и нас! А поиекипут изгледа као да се то лепо увукло у оно тешко, па облпвенп знојем, малаксали од напора, који често пута прелази у очајање, пробијамо се кроз то тешко, само да би дошли до лепог, па зато и то тешко изгледа лепо. Па кад мислимо да смо га нашли; а оно онда дође нешто друго, и оно се појави опда кад ми нисмо хтели; ми га чујемо у оном једнолпком шуму, који се појављује више нас, око нас, испод нас; све са истим претећим тоном, који треба да изгледа страшан. Па се онда кроз све ово. опет некако песвесно уплете нешто друго. Као да је ту мајка, сестра, жена, деца; све то трчи за нама, пре пама, око нас; па су час сви насмејани, весели, и тад је све лепо, необично лепо! а наједанпут, као да су свп тужни, мрачни, снуждени, и тад све постаје туробно, натмурено, тешко! па се све то изненада измени н постаје расплинуто, иструлело! без крви и даха, и тад је све страшно, грозпо; па се то свакн час мења, корача с нама; седа кад ми седнемо, леже кад ми легнемо, а ако нас ухватп сан, опо нас грли и стеже тако јако и тако страсно, да нас из сна иробуди и ми разрогаченнм очима тражимо да видимо то што се уплело у наше мисли и осећаје! II тад би тако радо хтели, да нема пп тога леног, ни тога тешког, ни тога страшног; да нпчега пема, па чак ни појимања о самоме себи. Све је то било највише олнчено у Илији. Оно га је гонило па све п одбијало од свега. II зато се нехотице подавао свему; на милост и немилост. Поглед му је чезнуо и блудио за нечим далеким и он је у тој даљпни назирао и видео све. II све се то у његовоЈ машти приближује к .њему, па пзгледа као да га је све од једпом папало и он се тад збуњено и немирно осврће, устаје, слуша сваки шум, сваки нејасни звук. Чини му се да све то корача, да му се све то нриближује иза брда, које скрива те тајне; или као да се уплело у зраке месечеве и бледнх звезда, па се лагано и кришом спушта, заклањајућн се пза сваког грма, камена, да после све од једном изненада тресне пред њим. Све га је то гонило папред, и ако није зпао нп где је почетак ни где је крај тога напред. А друговп га гледају на се смеју. 11*