Дело

косовске успомепе, којс су се кроз впЈековс у српском иароду гранале са усана дједова кроз срца упучади, одакле се развнло оно поиоспо н сиажио ја, што Србина Србином чини. „У овоме је, дакле, разлика између Српства и Хрватства, а ие у иразном двојаком имену. Ми имадемо разлика и у самоме пмену као ппр. нзмеђу Црногораца и Србијаиаца, или пзмеђу Бокеља н Далматинаца; алп су то такве разлпке, да првнјема ни мало не смета, да су једнн на бојноме пољу против српскога пепрпјателза, као што нпје сметала потоњијема, да се сједипе на овоме мјесту. „Ова разлика између Српства н Хрватства не да се изгладнтн, а још мање занпјекати. Та је разлшса у прошлости, која ннје више у нашој власти. А ова прошлост насилно влада садашњошћу н владаће дотле, док народносно пачело не зампјени какво друго, ннр. козмополитско.

„Али обзнром на хрватску грознпчавост, којом су навалили, да истријебе име српско, гдјегод се појави, а да Хрватство протегну и разастру преко гробнице Сриства, ако се остали Срби могу и смијатп таквој замисли, ми па Приморју, па тачци, гдје се запад са истоком дијели, изложенп највећма иавалама туђиништине, хранећн у аманет име дједовско, не можемо дуго премишљати, што да радимо. „Мп треба, да све оне неосноване п ненраведне претенсије велико-хрватске сузбијамо; да неоснованост и неправедност тијех претенсија откривамо омладини нашој, да јој у овом спору само истину износнмо по ресултатима науке, да не остане жртвом лажи-науке, којом се трује на све стране свијем средствима, н школом, п књигом, н фанатичком ријечи. „Ми треба да обавјешћујемо наше сународнике, који пут води у луку сигурне будућности народност српску, ко су јој непријатељи и какве јој замке плету. За то треба да бдимо над нашом народности, коју су узели на нишан Хрвати особито на овом нашем лијепом Приморју, и да ту развпјемо нашу заставу, да се зна да смо живи и да се около ње окупљамо, кадгод се на ком нашем крају од Буковице до Боке чује глас на поклич: ко је Србнн!“ У броју за тим Српски Лист пише о Српству трију вјера. II ово писање приказује омладини далматинској: ,,У истини, до пада српске државе, можда би се могло тврдити, да је цјелокупан народ српскп нринадао православној