Дело

и вјерска пптања. То ј*‘ увијек радио највеНом објекгивношћу п највећнм либераливмом. Одбијајућп нападаје Народнога Листа на Руснју, пнсало се. на стр. г>9. спомепуте књнжнце: „Наиада се уагред на Руспју. Руспја је тпранска држава, шнзматнчна Руснја гп.авп католнке у Пољској. Таке иојмове растурује тобожњп Славешш о великој славенској држави, без које бп Славенн бцлн у Европн африканскп црнци, јер се никад не би подиглп на углед п моћ без пролнћа крвн рускпјех војннка. Та, п ОгашАе Мшша пшчекпвао је толико внјекова, док су Руси прешлп Балкан н под бијелијем Царнградом наметалп Турској увјете... Али пстпна нсторијскп очнтује, да пропасти Пољске, покољпма Пољака није крнв вјерскп фанатпзам шпзматпчне Руснје. Пољацн траже своју стару државу до Москве, траже ропство чистог руског народа.' Пољаци у Русији ипјесу се задовољнлн обилатом автономнјом, већ бупу дизалн. У Њемачкој подлпјежу ипјемчељу п мирују, а сву силу на Русију уппњу. Иећемо пх осуђивати, већ жалити црну судбину Лољске и дивити се јунаштву њезиннјех синова; али истнну морамо казати, да је њихова обмапа и занешеност много крива крварннп нзмеђу Руса н Пољака. II ако данас Петроград не може доћи до уговора с Батпканом, пнје криво тирјанство и фапатизам вјерски Руса, већ народпе тежње Пољака“. 0 уједињењу цркава вели се такођер ту: „Рад око сједињења цркава можемо дозволитп само ако се сједињење има пзвести по слободном уговору цркава. Него, пошто би једиа страна другој тешко попустила, ови преговори не би пмали друге пошљедице до неусијешног н штетпог нотрзања вјерских размпрнца. Дакле останимо на нововјеком начелу: сваком своја вјера, да се вјерска пачела искључе из иолитпчкијех расправа н оставе савјести нојединијех људи, Је ли ова луда, је ли ова непоштена? — Има друго средство: сила. II баш иа силу се рачунало, употребљаваиа је сила властн и новца, не на сједињење цркава, већ па прелазак из православне у католичку.

Борба између Цариграда и Рима растргала је народе и широм отворила врата Турчпну. Ко сада опет заподјева стару борбу, понавља старе јаде, раскида Славенство“. Прпморски Хрвати нијесу само писали и говорили. Они су у исто доба п радили. Власт пм је била у рукама. Нови намјесник Далмације, којије 1881. год., непосредно нрије друге