Дело

142 Д К Л О је рншћиинн, иравоелавни, најљући душмашш. Поповн су иријетилп паклеппм мукама свом стаду, ако се буде дружнло са нравославннма. Учнтељи нроповиједалн су неуком свпјету о хрватској слави, о хрватскпм краљевннама п о будућој Великој Хрватској, ио којој ће тећп сами мед н млијеко. Католички хрватски нопови нпјесу се нпкако дружили са православипма, о којнма су бпли увјеренн, дн су пм душмаин. Нп учнтељи нп попови нијесу то радилн на неке афектације. Били су увјерени, да тако морају радптп н да је само тако добро. Дух времена бно је тада такав. Дух, којпм су се напојили у ирвим школама, био је тако јак, да га се никако ннјесу могли отрести. Ко је жпвпо у то доба терора, сада му се чпнп, као да је то био некн ужасан сан. Срећа је, л наша н хрватска, што је то доба мало трајало. Двајест година таквог хрватског рада прорпједнло је Србе католике на Прнморју. Православни бплп су непрпкосновени, Србима је отето много, алп их је инак остало. Не, што је пнсац ових редака случајно крштен у иравославној вјерп, него што је жпва истина, мора се пстакнути, да су православни свештеннцп били друкчији. Оип су увнјек, н у најчешће доба српско-хрватске борбе на Приморју, и као Срби н као нравославни, били толерантни до скрајностп. Нпкада нпједан од њнх ннје ни ријечи проговорио нп против католичке иркве ни протпв Хрватства. Бранилн су Српство, учили су иас Српству, али нијесу ни хтјели ни зналн, да нам улијевају мржњу на католнчанство и на Хрватство. Њихова је рпјеч била увпјек блага п поучна. Туђе су поштовалп. Своје нијесу ником давали. Срби католпцп били су најдражи нишан хрватскпм ноповнма. Њих никако нијесу могли трпити. Нијесу хтјели дозволити, да може бити Срба, осим православних, и католика. Многи католици, а то листом људи наученп и школовани, прихватили су српску заставу. Међу Србима католицима било је и свпјесних попова и фратара. Неки од њих били су бољи и одушевљенији Срби и од сампх православних. Али, ниједап од тих попова и фратара не постаде бпскуп. Њихово Српство била им је најгора препорука за тај високи чин. Прогоњени н омаловажени од својих старјешииа, леглп су у црну земљу, разочарани у највећим некадашњим својим ндејалима. Њихово разочарање није могла ублажити ни ријетка љубав, крјом су их љубили и поштовали многи православни Срби. Упоредо са таквим радом на Приморју, раднло се.једнако