Дело

ПИСМА ПРПЈАТЕЉИЦН 199 роколнсте смокве пребацпле грапе пуне рода, а олеандри нх, бели н црвени, падвисилн, нзравнали се с кућним крововнма. Неча им подигнута, те им лица сасвим откривена, као у мепе. У љих је обичај да носе отворене сунцобране и по хладовнни, н кад сунца на небу нпје, да га иавлаче на главу кад нм се ближи какав безочник. Ове данас то одмах не учинише, те што мину мимо њих, мушко, Турчнн, све им се загледа у очи: једни дирнуше фес, другп се осмехнуше и уздахнуше... „У Скопљу, Емир- ханум, тако густа печа, те .једва помало назиру пут .јадне ваше жене; овде вам лица открнвепа. — Скопље је, мадам, арпаутски град, Солун франачки“. Отворисмо .једну високу двокрилну капију не лупајућп, а место предњег дворишта и средње капи.је пред нама се указа ћилпм! Уз саму капију побивена два дирека, па на њих разапет ћилим; јер данас се капија отвара сваки час, а радозналаца на улицп пуно, па да пе би виделп хануме у дворишту развијене. Велнко двориште поплочано мрамором, опточено жбуновнма јасмина а прошарапо смоковим дрвећем и олеандрима. С једне и друге стране стазе Црнкиње, продавачице халве, од сто врста, локума и рахат-локума, печених у шећеру бадема, печеннх семенака, банана, гшсташа, лпмунаде п цвећа. 5’ ферецама су као Туркиње; јашмаци им бели као снег, лица им црна као катран. Пред неком је котарпца, пред неком тепспја, сЕе пуно; отварају се дебелеусне: „Пнсташи, хануме! локуми, мадам!“ говоре црнкиње. „Цвеће, хануме!“ креште два црпчета косе коврцаве п оштре као чекиња. Хапуме купише пб оке банана, ја киту цвећа. Конак, висока пространа кућа с три светле терасе окренуте моруи с једном цамлн-софом; таванпце сводаете као на богомољама; на долапима дивна резарија; молераји фреска: на овом зиду врт пуп ружа, са шадрванима усред леха и чесмом под широколистом палмом; на оном друм с караваном једногрбих н двогрбих камила, натоварених шареним цаковпма пуним робе, и Арапп са својим снежно-белнм буриуснма. Намештај: днванн, ћошке, све превучепо белпм платном те се не зна од какве су материје; у сваком углу огледало; столовн обавијени персијскпм ћилимовима, а на сваком столу по две лампе п по скупоцен лонац с цвећем; подло го, .јер у оваким се приликама улази обућом којом се на улици ишло. Емир-ханума н .ја овде и пе седосмо, јер она хтеде да што