Дело

3 А Г О Н Е Т К А По московском друму отпшао сам ладеко цза града. У даљннн, у широком котлу светлуцале су безбројне светиљке града, доппрао је нејасан шум, луна кола п одломцп војне музике: био је иразник, у варошком врту је шетао свет; над ирашљпвпм градом с времена на време узлетале су ракетле и рнмске свеће. А унаоколо била је тишина. По крајевпма улице иза разгранатих лоза таласала се раж н тихо су цвркутале шеве; звезде се палиле у дубокоме н чистоме небу. Раван угажеп пут, меко се сивећн, бежао је у далшну. Ја сам пшао напред у ту мрачну даљину п мепе је са свпх страна обухватила потпуна тпшпна; топлп ветар ми је елабо дувао у сусрет н лепршао се у коси; у њему се осећао мирис зреле ражи н још нешто, што је теш-ко бнло одредпти, алн што је свим својим бпћем говорпло о ноћи, о лету, о бескрајном простору поља. Мене је све впше обузпмало чудно, алп мени давно познато осећање неког тужног незадовољства. Та .је поћ бнла днвотно лепа, ја сам желео да се насладнм, до је се спт науживам; али сам пз пскуства зпао да ће ме она само пзмучитн, да ја могу до јутра лутатп овуда п да ћу се ипак кућн незадовољан п тужан. Тешко мп је да разјаснпм расположење, које овлада мноме у таквпм ноћима, тпм више, што се оно косп са мојнм сопствеиим разумом. Ја не могу другчпје, но с осмехом да мпслим како су песнпци и стари филозофн одухотворавалп прпроду; за мене је она, као целпна, мртва: У њој нема душе, у њој нема слободе...