Дело

220 д к л «• Али у таквим ноћнма, као ова, мој рааум ућути и мени почнње да се чини да нрнрода нма свој жпвот, тајнп и непојмљнв, да паа ироменљивих авукова и боја стоје нека вечпа, непромењЋНва, до очајања непојмљпва лепота. Ја осећам да је та лепота далеко од мене, да ипсам способан да је појмим у свој њеној целини; п то мало, што мп оиа даје, нагонп ме само да се мучим због осталог. То расиоложење ннје ннкад тако јако овлађивало мноме, као сад. Попео сам се на ннзак зарастао пелипом бедем, којп је ограђпвао пут. Градске светлостп одавпо су се нзгубиле пза хорнзонта. Унаоколо су се шнрнла поља, десно над светлпм морем ражи, тавнео се густп, вековни врт сиахиског нмања. Ноћна тпшнна је била пуна жнвота и иејаснпх звукова; пзнад ражн чуло сејекао нечије шнроко, уздржавано дпсан.е; у тавној даљпни причињавало се час певање, час пљесак воде, час слаб једва чујан јаук; да ме је то внкнула у внсшш уплашена с гњезда чапља, да лп је крекнула жаба у суседном језеру, Бог зна... Тоили ваздухјетихо струјао, звезде су дрхтале као живе. Све је дисало дубоким спокојством п самопоуздањем; свакп лелујавп клас, свакп звук као да је осећао себе на своме месту, — н са.мо сам ја стојао пред том ноћн усамљен и туђ свему. Она је живела за себе. Менп је било крнво што нпједне живе душе оснм мене нема овде, алн ја сам осећао да је њој самој, тој ноћп, крајње све једно гледа ли неко њу илп не, н како се осећа. Кад не би бнло ни мене овде, кад бп нзумро цео свет на земљиној куглп, — она бп продужила да спја том истом лепотом и не би је се тицало што та лепота пропада у залуд, а нико јој се не радује и нико се њоме не тешн. Тихн ветар дуну са запада, љубазно повијајући главпце пољског цвећа, начини у рамн таласе и зашуме у густим липама врта. Мене је вукло тамо у мрачну шумицу липа и бреза. Од људи тамо нећу никога да сретнем: то је имање старице-спахинице-Јарцеве, с којом живи само њен син студент; од је стпдљнв и ћутљпв, али ретко кад седи код куће; њега ненрестано зову себи суседке-племићке и градске даме. Веле да он ванредно свира на виолини и његов московскн учнтељ професор обећава му велику будућност. Прошао с’ам по међп к врту, прескочпо сам зараслп копривом ров и искрнвљен плот. Под дрвећем је било тамно и тихо, мирисало је на влажну, шумску траву. Лннове алеје укрштале