Дело

ЗАГОНЕТКА 223 валн звуци малог, слабог пнструмента и тп су звуци, чпппло се, грмелн над земљом, као тресак грома. С новим п чудним осећањем обазрех се у наоколо. Та иста ноћ стајала је преда мном у својој загонетној лепоти. Али ја сам на љу већ гледао другим очима: све што ме је окружавало, било је за мене сад као нека днвна, безвучна пратња тим звуцима, којп су се борилп и страдалп. Сад је све имало смисла, све је бпло пуно дубоке лепоте, која је обузимала дух, али је била своја н срцу појмљива, и та човечија леиота потамнела је, заклонила собом, не уништавајућп ову лепоту, као и пре далеку, као н нре непојамну п непостижну. Први пут сам се такве ноћп врагио кућн срећан н задовољан. С руског М. Јанкови^ева ТЈересаев