Дело

.1ЕД11А РЕТКА КЉИГА 247 кад му ниодкуд помоћи нема. Тај народ нма челично срце кад све то издржава, има душу већу од Бога када не клоне. Јадни незаштићени српски народе, мучениче прави! Пећанци су крупни, високн, испуичепих јагодица, снажних груди, избријани са перчпном на глави; више гегају, тешко али крупно корачају обично али у часу опасности су витки као веверица, лукави као лисица; мушкарци се брију све док пушку могу носити; говоре чпсто српски да их је мнлипа слушати, али свакп зна и арнаутски; људи чак често и радије говоре арнаутскп; жене су им у том много консервативннје; оне чувају све српске обнчаје, чувају и језик српски, па га нредају још на сиси свом породу; бива да људи услед арнаутске навале н забораве српски; веселости је одавно нестало са ових брижних лица; бона резигнација оцртава се на њнховом челу да вас од тог туга обузима. И песме су им боне, меланхоличне. Певају нх монотоно, готово на један глас, али су при том пуне унутарње лепоте. Нама за љубав певали су их врло меоге. Таких дана песме ретко је у њих у години. Иначе сва је брига ноклоњена само томе како да се жнвот очува. Богати су али на што им кад с миром пе могу њиву пооратп, жито пожњети, лпваду покоситп од крвника Арнаута. Раде тек колико да се исхране. Јуначни су и ретко ко да ће остати неосвећеп. С тога су у вечитој крвној завади. Кад год би почели да певају за нашу љубав, отпочели би са арнаутском песмом. Бојазан зар од арнаутске силе гони их те радије прихватају и језик п песму арнаутску. Као што културнији народ намеће своје обичаје нижем од себе, тако исто и јачи физички, улнвајућп страх, намеће слабијем од себе. Они чисто нису моглн да појме да ми нећемо арнаутске песме, већ српске лепе, снажпе, пуне чежње, веселе љубавне са пуно упутарње лепоте. Доцније су нас разумели и невали само српске. Мушка пак арнаутска песма рађа се с једном генерацијом и у њој и изумире; није од старпне, плод је садашњице, описује обичне дневне арнаутске догађаје те је с тога банална, ничег узвишенијег нема у њој. Српска играје овде врло проста; без икака ритма, налик па неко нескладно скакање; женске, које и овде играју одвојено, нарочито немају никаког смисла за игру. Колико су у том одмакли Скопски Црногорци са својом прециозном виртуозно — тешком „самачком“! У овог је народа нуно наде; та га нада н одржава те не клоне у мучним п тешким дапима.