Дело

'2 48 Д К Л о Архимаидрит Манојло, игуман манастпра, из Тетова па чувене свештенпчке нородпце, је једап од реткнх калуђера у оиим странама, другог равиог п.ему нема у Старој Србији. Сврје богословске студпје довршпо ј(‘ у Србнјн н Руспји, пошто га ГрПи ннсу хтели нрнмнтн на Халки. Као вредап катпхета у Скопљу отшнао је бпо у Малеш као мптрополптски намесннк усред огорченнх егзархиста. Од тада је стално у Девнчу. Под и.еговом управом манастир је процватпо; његови нрпходи су се умножили. Девпч је једнни манастнр који пе рамље п не пропада већ цватн. н ако спротнпји од толпкнх другпх манастира које је упропастила, до продаје довела распикућска пздапшост пропалих калуђера са разнпх страпа који су, жали Боже, још једнно у овој епархпјн моглп наћи склоништа. Са калуђернма овај народ врло рђаво стојп. 1‘едак је шбшлован калуђер. Овде се покупиле све пропалпце калуђерске којн пигде станка нису могли наћи. До чега ,је довео само Дечане нроклетн Јоаникије. Гусн су морали доћи да заводе ред, да спасавају манастир. Не може се довољно пагласнти од колике је штете но народ, по цркву, која је том народу једчно уточиште, једпно надање та убитачна пракса довођеља пропалица калуђерскпх. С њом бн требало једпом за свагда нрекипути у пнтересу цркве, у ннтересу народа. Свештеннци п калуђери у овпм крајевима треба да стоје нсто тако впсоко као и католичкн фратри, јер само тако могу се одунрети њиховом опасном раду ио српско нлеме. У ових слугу божјег олтара пема нн толнко пожртвовања, самопрегоревања општим народшш пнтересима колико у маћедонских њпхових другова. Овде су нопови више „ћифте“ но што су слуге српског знамења. Отац Манојло чини редак изузетак. Подигао је манастирску школу, окуппо спрочад око себе, спрема их да с успехом продуже богословпју, приирема кадар који ће достојно моћи бранитн интересе свог народа. Он је прегалац и Бог ће му дати махове. ,'Бубав народна према њему, углед његов код народа то је плод његовог паметног рада у манастнру Девичу. Он пма богату богословску библиотеку нарочпто рускнх дела која пратн стално. Кад дође суђенн дан, намерава је завештатн призренској Богословији. Бреди у њој поменутн једну употребом извештану ноцепаних корица књпгу — нисанца манастиру. Прве стране почињу са 170... годином. Та кљига казује много. Дваест нара н грош била су онда ређа завештања.