Дело

ЈАКА КАО СМРТ 253 Рокдпјан прихватп, окрећући се Бертеиу: — Је ли истпна, да се жени кћерју ваших иријатеља? — Мислим, рече сликар. Алн то нптање, пред тим човеком, у томе тренугку, на томе месту, учпнп ге срце Олнвпјево проже страшно очајање и буњење. Гроза због стварностп бн му очигледна са таком жестпном тога трепутка, да се неколико тренутака борио против жпвотпњске жеље да јурне на Маркиза. Тада се он диже. — Уморан сам, каже. Пдем одмах на трљање. Један Арабљанин је пролазпо. — Ахмете, је си лн слободап? — Јесам, господип Бертене. II оп оде журпо да би пзбегао здрављење са Фарандолом којп је полако прилазпо идућн око амама. Једва да је остао четврт сата у велнкој сали за одмор, која је тако мирна у појасу ћелија с постељама. Око африканскпх биљака и водоскока којп је у средпнп прскао. Пмао је осећање као да неко пде за њим, прети му, да ће му Маркиз прнћн п да му ваља, опруженпх руку, попашати се према њему као пријатељу и мимо жељу да га убије. II он се опет нађе на булевару покрпвеном мртвим лпшћем. Оно више није падало, јер је јак ветар непрестано дувао. Њихов црвен и жут ћилим дрхтао је, кретао се, таласао са једног тротоара на други нод жпвим дахом северца којп је бивао све то јачп. Од једном, као неки јаук клизну преко крова, овај крик животпњски буре ко.ја пролази и у псто време помаман дах којн као да је долазио пз Мадлепе захуја преко булевара. Лишће, све опало лишће које као да га је чекало, подиже се, када се он приближп. Оно је јурило нред њпм, гомилало се, вртело се, нодизало се сипрално чак до врхова кућа. Он га .је гоппо као какво стадо, лудо стадо које је летело, које је одлазпло, бежало крајевима Париза, слободноме небу предграђа. II када, велики облак лпшћа п прашине ишчезну нз кварта Магарбова, друм и тротоарп остадоше нагп, необпчно чисти н почпшћени. Бертен је мпслно: „Шта ће од мене бптп? Шта да радим? Камо да пдем?“ II он се врати кућн, нс могућн нпшта да нзмисли.