Дело

Ж А Н М А Р Т 0 381 II Закон је зфтав али је судија жив ^ « — Носле неколико дана, рече Жан Марто,- деспло ми се да спавам у једном шипрагу Венсенске шуме. Ништа нисам окусио већ трндесет и шест сати. Г. Губен обриса стаклад на својим наочарима. Имао је нежне очп и строг поглед. Брижљиво је испитивао Жан Мартоа и рече му покудним тоном: — Како? II овога пута иисте јелп од пре двадесет четирн сата? — II овога пута одговорп Жан Марто; нисам јео од нре двадесет четири сата. Али нисам имао права. Није пристојно нематп леба. То је неправилно. Глад бн требала да буде преступ као и скитништво. Али се у ствари оба престуна додирују и члан 269 казни од три до шест месеца затвора људе који немају средстава за нздржавање. Скитннштво је, каже законик, скитнички живот, људн које нико ие признаје, који немају сталног пребивалишта ни срестава за издржавање н који стално не врше ниједан запат, ниједан посао. То су великн кривци. — Ваља приметити, рече Г. Бержере, да је стање ових скитнпца, које се казнн са шест месеци затвора и десет годпна надзора, баш оно у које је добри свети Франсоа оставио своје другове, у Сент-Мари-д’-Анж, и кћери свете Кларе, светога Франсоа Асиског и светог Аптоана Падуанског, ако би дошлп да проповедају данас у Парпзу, јако би били изложени опасности да оду у заточеничким колима у загвор Префектуре. Тиме ја нисам хтео да прокажем полицији просјаке-калуђере који гамижу код нас и узнемиравају нас. Ови имају срестава за живот и они обављају ове запате. — Њих поштују јер су богати, рече Жан Марто, а нросјачење је забрањено само сиротпњи. Да сам навек под мојим дрветом, био бн затвореи, п то би била правда. Поигго немам пншта, за мене се нретпоставило да сам ја непрпјатељ својине; и право је браиити својпну од њених непријатеља. Узвншени је посао судпјпн да обезбеди свакоме оио што има, богатоме богаство а сиромашноме снромаштво. — Ја сам размншљао о филозофији права, рече Г. Бержере, и увндео сам да сва соцнјална правда почпва на овпм